Već nekoliko nedelja idem na neki kurs koji je posvećen projektima u odeljenjima personala. Od projektnog zadatka, budžeta, tima, plana finansija, realizacije do praćenja dugoročnih i kratkoročnih efekata zadatka. Pošto su odeljenja personala uglavnom odelenja koja troše novac - ovaj kurs trebalo bi da nas nauči kako da odeljenje personala ( vitalni organ svake veće firme) postane i profitni centrar.

Težak zadatak nema šta. Valjda su zato predvideli da cela grupa sedi zajedno punih 4 meseca. Meni, iz početka izgledalo da nema tu šta da se uči ni 4 nedelje ali izgleda da sam se prevarila jer u protekle tri nedelje smo obradivali temu - internog istraživanja po komaniji (veliki sistemi preko 1000 zaposlenih)  u smislu vrednosti i ciljeva. Od sledeće nedelje - pravni okvir svakog projekta, radno pravo, povećanje broja sati u slučaju dodele projekata već postojećim zaposlenima ili uzimanje eksternih eksperata. E, sad sve bi to bilo super, da je kurs dva, tri sata dnevno -a nije. Svaki dan od 8-16h sa pauzom za ručak od 45 minuta. Puno radno vreme. Dobro - plaća poslodavac, nije da se bilo ko od nas žuri ali prvo što mi je palo na pamet je kako ćemo svi mi, potpuno nepoznati jedni drugima, slučajno skupljenih 17 ljudi provesti zajedno 4 meseca svaki dan. 

Kad smo stigli prvi dan u školu - rekli su nam da imamo 20 minuta da popijemo kafu i da se upoznamo. Kad je prošao ovaj "spontani" način upoznavanja, krenuli smo u učionicu. Ja sam odlučila da udjem poslednja. Pošto je kurs na nemačkom, odlučila sam da sednem pored najvećeh štrebera da bih mogla da prepisujem ono što ne razumem i što mi nije bilo jasno.

Juče, odlažući zadovoljstvo skupljanja veša i peglanja, odem u biblioteku da vratim neke kasete i knjige. Na polici izmedju "Maze i Lunje" i "101 dalmatica" zaglavio se neki šareni, lep, luksuzan flajer. Volim kada firma ili ko god vodi računa o takvim stvarima pa uzmem da ga bliže proučim.

Nije ni firma, ni super ponuda, već obaveštenje o školi koja obrazuje ni manje ni više nego domaćice. Na jednoj strani brdo nekog veša, prljavi podovi i haos od igračaka - a kad otvorite čarobni papirić, sve složeno, veš poslagan po boji i redu i još se supa sa povrćem puši na stolu.

Uh, da mi je jedna takva - pomislim ja odmah. Ako bi za nešto platila u životu to je savršena domaćica. Dugmad ušivena, prašine nigde, ručak na stolu ( sa sve stolnjakom molim) a deca sita, napunjen frižider, sredjeni računi i ispeglan veš.

U petak smo krenuli u Austriju. Sunčano vreme, ne toliko toplo kao u Beogradu ali vrućina.

Stigli posle tri sata - Minhen - Wörthersee. Jezero je ogromno, idelano za letnji odmor. Ono što se oduzima dah je boja jezera - smaragdno zelena boja. Valjda je zato lepo i izgleda još veće.

Ovde mnogi stanovnici Austrije i Nemačke provode svoj letnji odmor jer je dovoljno toplo za kupanje a noći su prijatne. Hoteli su praktično na plažama ili na samoj vodi i izuzetna je ponuda hotela, privatnog smeštaja, pansiona.

Mi smo ovoga puta dosli da pratimo našeg druga Nikolu Tošića na takmičenju za IRONMAN

Ja živim u koferu. Pakujem se i raspakujem nekoliko puta mesečno. Od Minhena do Beograda, do sada, nisam putovala jedino brodom (prva plovna tačka je Regensburg) i nisam išla peške, sva ostala prevozna sredstva sam probala. Kvalitet puta merim samo količinom sati u kojima mogu bez stresa da mislim i planiram, što će reći najmanje volim da vozim jer tada moram da budem uključena. Novogodišnja putovanja sam provela u kratkoročnim i dugoročnim planovima i piskaranjima po reklamnim pamfletima koja sam dobijala usput. Evo, gledam na stolu sve reklamne brošure koje sam skupila u poslednjih 20 dana u kojima mi čestita pošta, kućni savet, nekoliko časopisa, fitnes centar, neka nepoznata udruženja- Novu godinu. I svi manje više imaju jednu zajedničku temu - Promenite se, i budite bolji(!) u Novoj godini...

Dok sam u utorak vozila ka Minhenu a sa radia se mešale stanice bivših republika koje sam ostvljala iza sebe - prepravilo me neko čudno i nepoznato osećanje da se vraćam kući. Prvi put za poslednjih 7 godina kad se ispred mene pojavila tabla na kojoj pise Minhen 175 km obradovala sam se. Znate ono prijatno uzbudjenje kad nadlećete neki grad koji volite, kad se vraćate kući. Telefon je počeo da mi zvoni čim sam ga upalila - zvale su me drugarice da pitaju stižem li na film u petak, iz obdaništa su zvali da vide - šta radimo za vikend i da li Nina može na rodjendan, mog muža su zvali da potvrdi basket u sredu. To je valjda kuća?

Evo priče o Minhenu iz mog ugla - gde da kupujete, šta da vidite i kako da provedete dan u prestonci Bavarske.