Mogla bih u podnaslov dodati  još dugi niz d-ova, inicijala za  déjà vu,  i doom,  i dobrotu, i destiny, i  dark, i dilataciju, i pitanjem na pitanje Phila Connorsa (Bill Murray),  kao odgovoru Riti (Andie MacDowell), didn’t you just ask me that...Svejedno, sve bi  to sasvim lepo stajalo i uklopilo se kao ovo  D  iz naslova, tj. inicijal mog  vlastitog imena -  u dan mrmota. Verovatno ste  (ili većina vas) odmah otkrili da su ove pretežno engleske reči iz filma,  koje moram da  pomenem zbog onih koji možda nisu gledali  Groundhog day,  preveden kod nas kao Dan mrmota. Sve su to pojmovi koji obeležavaju tu čudesnu i provokativnu komediju u suštini duboko psihološku iako film, na prvu, prati i prikazuje  one vašarske događaje u malom gradiću Punxsutawney, Pennsylvania USA,  kad se čeka da mrmot Phil prognozira koliko će još biti zima. U suštini jednostavan koncept: oblačno je, nema mrmotove senke, dolazi proleće - sunce je, ima senke, zima još traje...

Nedavno mi je, slučajno, posle krečenja u kući i svega što posle toga sledi, dopala ruku stara i ofucana od mnogog čitanja, knjiga "Games people play", Dr. Eric Berne-a. To je knjiga koju je napisao ovaj psihijatar '70-tih prošlog veka, za današnje vreme, pomalo arhaična stvar, ali koja dobro oslikava odnose među ljudima.

U toj mojoj višednevnoj nameri i nakani, da je najbolje i najsvrsishodnije radom odagnati neke misli, tj. popravljati stanje duše, odlučili smo se za krečenje i farbanje po kući. Kad su moleri otišli, nama je ostala

Sunce, sparina, svežine ni u primisli. I pored toga što je letu kalendarski blizu kraj,  nastavljaju se pasje vrućine. The dog days of summer mirno teku.  Kažu da to ide i do 13. septembra. Sunce danima nemilosrdno prži, pa  sva ta sparina, spržena trava i zemlja...Traje dugo, danima, još od jula, i ne da ti ni da radiš k'o čovek. A ima posla. Tek u kući s malo vrta, uvek ima posla. Jednostavno, ne možeš. Po ovakvom vremenu, i mi  u kontinentu mu dođemo kao pravi Mediteran. Stoga svima sledi samo složno samopopuštanje, siesta, sanjarenje, fjaka, gledanje kroz trepavice pod suncobranom, i slične stvari.  :smajli:

"Satan finds some mischief still for idle hands to do..."

"I want to say, in all seriousness, that a great deal of harm is being done in the modern world by belief in the virtuousness of work, and that the road of happiness and prosperity lies  in an organised diminution of work."

"The morality of work is the morality of slaves, and the modern world has no need of slavery."

 by Bertrand Russell 

Ovih dana imala sam asocijacije na temu sweet laziness, eseja  Russella, i još  mnogo čega,  čitajući odlične članke Marisse Bracke , (žena can-do-ologist, žena zmaj!)

 (Novi Sad, krajem marta 2016.)

1.

Kiša je počela da pada kao iz kabla kad sam utrčala u pasaž na početku Zmaj Jovine. Dobro je što sam se s prijateljicom dogovorila da se nađemo u Bezecu. Obe oldschool tipovi, mogle smo kao nekad da se dogovorimo da se nađemo kod Miletića, što je tipično novosadski. Pokisle bismo kao miševi. 

Stajala sam u pokrivenom pasažu četvorke naslonjena na zid i otpetljavala kapuljaču iz kragne na jakni, ne bih li kad kiša malo oslabi pretrčala još nekoliko desetina metara do kafića. Da ne uđem unutra  baš k’o pokislo pile. Kišobran sam po običaju zaboravila. Ostao je, i suv suvcat leškario negde u autu.

Blaženi bili pokriveni pasaži Novog Sada i svi oni koji su ih gradili, pomislih. To su putevi koji su uvek suvi.

Nedavno sam pokušala da iskoristim jedan bogznakoji grip ove sezone, i u svoj toj muci ostavim cigarete. Za taj pokušaj na ruku mi je išlo ono odvratno stanje kad sve što unosite u sebe menja svoj pravi ukus i miris, pa tako i duvanski dim koji inhalirate ne liči ni na šta. Ali, avaj, to stanje je trajalo cela dva dana, pa kako sam polako ustajala iz mrtvih, tako se moje čulo mirisa i okusa popravljalo, a moja želja za pušenjem se vraćala.

Bits...

Već nekoliko dana ili nedelja prošlo je u mojoj ćutnji ovde na blogu, pa sam se baš čudila kako to naiđe. Neki dan pred san, pala mi je na pamet divna ideja za post na blogu. Htela sam da skočim i utipkam osnovne teze, tagove, ali sam se uplašila da ću se rasaniti. I onako je bilo kasno. Već sledećeg trenutka zvonio je sonofabitch  od sata. Bilo je jutro, a od moje ideje nije ostalo ništa. Neka, tako mi i treba, ali doći će, vratiće se, znam o kome i čemu sam mislila, i kako sam rekla sebi...baš si ovo lepo složila, sister! No, ta

Ovo je post o dva Boba - to su Bob Dilan i Bob Marli. Mnogi će se čuditi - šta će ova dva Boba u jednom postu, koji sam naslovila koristeći naslov nezaboravne pesme!? S pravom. Ali, ima mnogo razloga koji ih povezuju, taman dovoljnih za  kosmičke eksplozije rok heroizma, koji ova dvojica sigurno nose sa sobom.

Nisam mislila da pišem osvrt na njihov život i delo. O Dilanu i Marliju svi sve već odavno znaju, a za podsećanje nije loša wikipedia. Nego...danas me podsetio

 ...so it doesn't go.

Nedavno je B. stigao kući s osmehom na licu i prolećem u koracima. Kaže, sreo je K. (poznatog novosadskog arhitektu u penziji, još radi! vitalnog osamdesetogodišnjaka, koji je novosadska atrakcija, jer još uvek zna da zavesla na rolerima kroz grad), pa su bili na degustaciji u novootvorenoj vinariji.

"Zamisli neumornog čoveka! Pita me hoću li da se učlanim u njegov novi klub," priča mi B.

Pa, nadalje...

"Kakav sad opet klub osnivaš?", pita ga.

" Klub Osamdesetogodišnjaka, i svih drugih koji su odlučili da žive najmanje do 120," smejao se  K.

"Ok, upiši me,  govorim stalno da ću  do 110, (istina! primedba moja), a ovo je još 10 godina plus, eeheej..."

Ovakve crtice iznedrene uz šankove  novosadskih aj-malo-da-dangubimo-i-kerimo-se-usput-i-zajedno mesta,  su baš prpošne, i odišu umećem življenja. Treba ponekad opravdati i pokazati praktično la vita è dolce krilaticu ( grrrr...ok, to ja škrgućem zubima)

To,  i neki članci o dugovečnosti, Metuzalemstyle, pa i večnom životu  koje sam čitala po netu,  povod su za temu  mog današnjeg posta.