Novembar je mesec nara. Mogranj, šipak, nar, granat, "jabuka prepuna koštica", lat. Punica granatum....jedno od najstarijeg voća koje je čovek kultivisao i uzgojio još pre nekoliko milenijuma. Jevreji ga smatraju božjim darom i jednom od Seven Species, koje je bog  specijalno njima namenio, između ostalih semena i voća,

Imala sam nameru da uradim mnogo posla za vikend. Ali nisam. Trebao mi je skoro čitav dan, dobro ne čitav, ali mnogo vremena, da spremim gostinsku sobu, za gošću koju očekujem, napravim mesta u ormanu za njenu garderobu, očistim kupatilo, i... tu sam stala. Dalje mi se nije dalo! Dobro, nije baš sve tako loše. Ali još uvek imam grižu savesti, jer sam  izmišljala svašta da radim, samo ne ono što je trebalo. Uostalom, zašto i ja ne bih imala spektakularne planove, koji vikendom ne uključuju i ne podrazumevaju kućne poslove ?

Moguće je da će te se iznenaditi što pišem o ovome danas. Možda ću mnoge koji o blogu imaju specifično mišljenje, izludeti zbog teme, iako Vladimir Petrović stalno govori da je juli mesec za lake i lepršave članke, ali, može mi se, ovo je moje mesto pod web-om i na blogu B92.  Neću baš biti iskrena i otvorena kao što ja mislim da bih trebala biti, ali ću biti iskrena koliko mogu, iz razumljivih razloga - na blogu nisam do sada ni jednom opsovala. Ovo je bio strašno sumoran dan, a day in the life,

Posle nedavnog posta o Petrovaradinskoj tvrđavi i podgrađu, kroz koje nas je  lepo provela gordanac, pokušaću da vas upoznam sa još jednim delom Novog Sada, ništa manje starim od Tvrđave i gradića, a to je Podbara i Almaški kraj. Pre dve godine proslavljeno je "290 godina Podbare i Almaškog kraja", a pripreme za tri veka Podbare su, nadam se, već počele. Doći će 2018-ta, dok trepnemo! Susedne gradske četvrti su Salajka( u kojoj su Đoletova ulica Jovana Cvijića,

Pustite me odmah i prvo da malo jadikujem. I da pozajmim naslov od Tina*, jer sam od silne zlovolje u totalnoj inspirativnoj blokadi što se tiče  blogovanja. Poslednji pljuskovi i poplave su dolili kap u prepunu čašu, i moj pogled na natopljenu baštu koja je nesalomivo i nenad*ebivo leglo komaraca, baca me u odvratan bedak, tako da moram da se izjadam, iako sam u prošlom javljanju odolela tom iskušenju. Možda će još nešto biti od ovog leta, ali ja se osećam tako kao da je već prošlo, i da je sve propalo.

"Satan finds some mischief still for idle hands to do..."

"I want to say, in all seriousness, that a great deal of harm is being done in the modern world by belief in the virtuousness of work, and that the road of happiness and prosperity lies  in an organised diminution of work."

"The morality of work is the morality of slaves, and the modern world has no need of slavery."

 by Bertrand Russell 

Ovih dana imala sam asocijacije na temu sweet laziness, eseja  Russella, i još  mnogo čega,  čitajući odlične članke Marisse Bracke , (žena can-do-ologist, žena zmaj!)

Neki dan sam sa nekolicinom blogera sa jednog drugog mesta na kom takođe blogujem, opet razgovarala na temu dužine blog posta. Kao što vidite, ne mogu dugo da vas držim u neizvesnosti zbog dvosmislenosti pikantnog naslova. Pričali smo o čitanosti blogova, i koliko traje internet pažnja današnjeg, prosečnog blog čitaoca.

Iskreno, pošla sam od sebe. Kad sam bila mlađa, obično nisam ispuštala započetu knjigu

Na internetu čovek stvarno može da naiđe na svakakve sadržaje. Čitajući juče Huffington Post zamalo se nisam onesvestila kad sam pročitala vest o "digital drugs", kao najnovijoj i najvećoj pretećoj pošasti. Dakle, neka televizija u Oklahomi je u svojoj  udarnoj emisiji vesti, u jednom njenom delu upozorila kako se mladi ljudi drogiraju  digitalno, preko interneta! Ova pojava zove se - iDosing. Sastoji se u tome da iDozeri leže nepomično sa slušalicama na ušima, i slušaju muziku, tj.

Ovo su bile reči moje mame.  Zvuči konsternirajuće, ali to je bio njen odgovor na moja neslaganja s njenim argumentima u mojoj borbi za devojačka prava. Imala je taj roditeljski autoritet, ali nije trenirala strogoću. Veoma retko sam uspevala da joj promenim mišljenje, govorila mi je da od mog filozofiranja na temu dužeg ostanka napolju, farbanja kose, spavanja kod drugarice, itd. nema ništa. Tačka.  Ali je slušala moje mišljenje o svemu tome, i u krajnjem slučaju mogla sam bar da zakolutam očima, kad ona verbalno ošine nekom roditeljskom. Tako sam ja još kod kuće u mladosti naučila sve o poštovanju autoriteta koji to zaslužuju, i strpljivo čekala one dane kad ću biti svoj gazda. Naučila sam i da kolutanje očima, taj miran, ali veoma izražajan znak neslaganja s nečim, nekad može  da urodi plodom, jer je nakon naših prepirki mama znala malo i da popusti.

  ođendan je bio, i prošao. Taj dan, dan kad sam se rodila, je  značajan manje više zato što mu oni koji ga se sete daju taj značaj. Značajan za okupljanje porodice i prijatelja. Rođendane ne slavim odavno, ali na kraju uvek ispadne da slavim, onako, iz nevezanog. Svi nazovu telefonom ili svrate, onda ja kažem - pa sedite, daj da popijemo po jednu, probaj ovu tortu nisam je do sada pravila, itd. I... na kraju uvek ispadne dobar provod.

A ja sam  tog  jutra bila slobodna, mislim, od bilo kakvog posla, i nekako setna.  Uranila sam,  i počela dan pijući kafu na terasi, svodeći konte,  prebrojavajući silne godine i događaje. A toga ima!