Ovo je jedan post o birokratiji koja me je ščepala ovih dana, i smara do bola. Ali, pročitajte ga, možda bude od koristi.

Za vreme monsunskih kiša u Novom Sadu ovog proleća i leta, imali smo štete od prokišnjavanja. Ovakve izjave skoro da je bilo normalno čuti  od mnogo ljudi po gradu. Dugotrajne i jake kiše su nas urnisale. U zgradi u kojoj živi moj sin, ima pet vlasnika stanova. Zgrada je na dva sprata, svi stanovi su na drugom, i svima je prokišnjavanje zagorčalo celu sezonu tzv.  lepšeg godišnjeg vremenskog perioda.

Kad su kiše malo stale, pala je odluka na sastanku naše male porodične zajednice - 'leba jesti nećemo, krov se mora popraviti do jeseni! Haug! E, tu počinju muke isusove, i u njihovom znaku protiču dani mog jadnog leta. Skup stanara nije mogao doći do zajedničke odluke da se krov  sredi, zbog nemanja novaca drugih vlasnika. A mi se evo, baš kupamo u lovi, i biramo topla mora na koja ćemo odfurati, evo čim pojedem ovu dinju! Ništa, idemo dalje, videćemo posle šta ćemo.

Ovoga puta, javljam se inspirisana njanjinim postom od nedavno. Uz nekoliko kvalitetnih linkova naslutićete vi i poneko mišljenje iz moje perspektive, i gledanje na svu tu think geek materiju. Ovo što sam našla na TED.com, jednostavno je fenomenalno! Dakle, radi se o Siftables projektu, o kompjuterizovanim, mislećim pločicama, koje možete slagati, mešati vašim rukama, po vašoj želji, a pomoću kojih onda možete računati, svirati, tj. praviti muziku, pričati sa

Ovog proleća je ustanovljeno da prokišnjava krov na terasi, onoj velikoj, nazad, što gleda u baštu. B. je našao majstora da sanira štetu, ali kad je već majstor tu, smatrao je moj muž, ne bi bilo loše da izvrši neke "male" promene, koje su ispostavilo se, bile sve, samo ne one neodložne prirode, kako sam ja mislila, i kako je meni objašnjeno, onoj koja po njegovom mišljenju, od kako je počela kriza u džepovima gaji kobre, i

 Aktivisti, pisci, mislioci, slavne zvezde, žene i ljudi  okupiće se 14.2.2013. širom sveta da osude,  i zahtevaju prestanak nasilja nad ženama. I Beograd postaje deo "One Billion Rising" revolucije, pod sloganom "Protestuj, igraj, ustani!", jer će se 14.2.2013. u 14h pridružiti borbi protiv sramnog nasilja nad ženama, i zahtevati da ono prestane odmah, simbolično, zajedničkom igrom (plesom)  kao u svim drugim delovima sveta, od Afganistana do Australije, od SAD do Perua, od Južne Afrike do Velike Britanije.

 (Novi Sad, krajem marta 2016.)

1.

Kiša je počela da pada kao iz kabla kad sam utrčala u pasaž na početku Zmaj Jovine. Dobro je što sam se s prijateljicom dogovorila da se nađemo u Bezecu. Obe oldschool tipovi, mogle smo kao nekad da se dogovorimo da se nađemo kod Miletića, što je tipično novosadski. Pokisle bismo kao miševi. 

Stajala sam u pokrivenom pasažu četvorke naslonjena na zid i otpetljavala kapuljaču iz kragne na jakni, ne bih li kad kiša malo oslabi pretrčala još nekoliko desetina metara do kafića. Da ne uđem unutra  baš k’o pokislo pile. Kišobran sam po običaju zaboravila. Ostao je, i suv suvcat leškario negde u autu.

Blaženi bili pokriveni pasaži Novog Sada i svi oni koji su ih gradili, pomislih. To su putevi koji su uvek suvi.

Ne znam da li je pre mene neko pisao o ovom projektu u pravom smislu te reči, nezavisnog filmmakera Nine Paley, koja je napravila veoma zanimljivu i satiričnu muzičku verziju indijskog epa Ramajana. Film nema dijaloga, ona je koristila samo muziku i to oličenu u glasu bluz pevačice iz 1920-ih Anette Hanshow.

Njeni ljupko stilizovani likovi podsećaju na vreme Betty Boop, a u jednom delu filma fontains of rakshasa blood, podsećaju na Kill Bill. Tako eklektično ! Zamislite nekog barda u literaturi, recimo Šekspira, napravljenog u hip hop, ili nekom drugom daleko od njega fazonu.

Nedavno mi je, slučajno, posle krečenja u kući i svega što posle toga sledi, dopala ruku stara i ofucana od mnogog čitanja, knjiga "Games people play", Dr. Eric Berne-a. To je knjiga koju je napisao ovaj psihijatar '70-tih prošlog veka, za današnje vreme, pomalo arhaična stvar, ali koja dobro oslikava odnose među ljudima.

U toj mojoj višednevnoj nameri i nakani, da je najbolje i najsvrsishodnije radom odagnati neke misli, tj. popravljati stanje duše, odlučili smo se za krečenje i farbanje po kući. Kad su moleri otišli, nama je ostala

Mustard sings Creep from Rex Kramer on Vimeo.

Oduvek mi je bilo najteže da na ulici prođem pored beskućnika i prosjaka, iz ko zna kog razloga propalog umetnika, uličnog svirača, glumca, koji moli dinar, dva, tek da ima za obrok. Ako iko zaslužuje iz te bezbrojne mase beskućnika  (koja iz dana u dan, btw raste) svojih pet minuta, to je po meni Daniel Mustard.  Uz to i ček s velikim honorarom i zainteresovanost neke muzičke kompanije, koja bi se na trenutak mogla

Povod da vam se javim večeras je moja apsolutna oduševljenost ovim ekstremno dubokim HD zoom-om u Mandelbrotov fraktalni skup, po cenu osude za ponavljanje teme, u neku ruku. Negde prošle godine bilo je reči ovde na blogu o Mandelbulbs (nsarski, prelepa priča!). Ali, lepota ovog putovanja, jednostavno mi ne da da oćutim.

Hoćete li da malo "uvrnete" misli na ovom lepom putovanju? Ali, pre toga samo malo da se osvrnem na  lepotu i njeno isticanje, i moje asocijacije ovim povodom.

 Iako je praznik Preobraženja Gospodnjeg jedan od najvećih hrišćanskih praznika,  meni više predstavlja i označava neku specifičnu poziciju u vremenu i prostoru,  nešto kao  glasnik koji mi  nosi lošu vest, da je letu sasvim sigurno blizu kraj, saznanje koje bi Olivia N. John opisala pevajući, summerdays drifting away tra la la la...nagoveštava mi da se posle nedavno dostignutog letnjeg pika nezaustavljivo survavam u zagrljaj jeseni (ovo je baš bitchy) koja čeka i vreba tu negde iza ćoška da likuje s prvim nadolazećim kišama. To može u startu izazvati blagi osećaj teskobe i mrzovolje kod mene, a kad sam mrzovoljna  prilično sam nespretna, i znam da upropastim neke lepe  susrete, prilike, i dr. Nedajbože da upropastim ovaj sa vama, posle dva meseca umerene letnje ćutnje i retkog pojavljivanja na blogu.