Serendipity, lepu reč u engleskom jeziku, najlakše je objasniti kao onaj momenat radosti koji nastaje usled traženja jedne stvari, a pronalaženja neke sasvim druge. U nekim magazinima  to se može desiti dok ih listate, ili,  u knjižari kad slučajno naiđete na interesantnu knjigu na nekoj zabačenoj polici, kad već odustanete od traženja one prve, zbog koje ste došli. Mnogi  misle i kažu da na internetu nema ovakvih srećnih otkrića. Tvrdim da je ovo netačno, zbog puno sopstvenih lepih i pozitivnih iskustava po socijalnim mrežama. Serendipity momenti jednostavno (blažena bila ona opcija share) napajaju i osnažuju sve socijalne mreže. A youtube je jedan od odličnih primera. Tražeći  soundtrack iz filma koji sam nedavno gledala, a da bih došla do imena  izvođača jedne pesme iz njega pošto mi se memorija zablokirala, bila sam uhvaćena u čudesan splet i niz video klipova i linkova, od ovog, do onog, pa trećeg, četvrtog,  petog, i, gle čuda.... stigla sam do intervjua sa Suzanne Verdal, datog za BBC Radio u junu 1998.g.

Tu ustvari počinje moja današnja priča.

Bliži se 27. februar 2011. i još jedna 83-ća po redu, dodela oskara. Pale su nominacije i kladionice rade punom parom, konkurencija je žestoka. Moj favorit je Džef Bridžis (ahh!)  u "True grit", braće Koen. Rustera igra sasvim drugačije od Džona Djuk Vejna, i ne bi ništa falilo, za moj ukus, da oskar i ove godine pripadne njemu.

Navijam i za Helen Bonam Karter, kraljica majka u "The king's speech", meni  i Timu Bartonu omiljenu glumicu. Ona je nominovana za najbolju žensku sporednu ulogu.

"What do you think, this is the army, where you shoot'em a mile away? You gotta get up close like this - and...bada-bing ! You blow their brains all over your nice Ivy League suit!"

Sonny (James Caan u "Kumu")

Još malo "filtriranja" sadržaja sa interneta na mom blogu! Ovoga puta pažnju mi je okupirao izvanredan, opširan članak  u Vanity Fair-u, o tome kako je pravljen Kopolin "The Godfather".

Btw, morate naći malo vremena da pročitate

a, deluje blesavo, ali mene raduje što se igram i pravim nove reči u ovo poznojesenje vreme iz ušuškanosti tople sobe, inspirisana lutanjem po netu. Sada ću opet kao osvedočena blogobrbljivica, da vam pričam s brda s dola, i od Kulina bana, i možda sam naslov nema mnogo veze s mojim brbljanjem, ali šta ću kad moram.  Jednostavno ne mogu dugo da ćutim i da dugo ništa ne kažem.

Kod nas u kući postignuta je neka vrsta konsenzusa o tome da 2009. g. nije bila ono što smo svi očekivali da u njoj postignemo. Dalje, u  njoj su se  desili neki veseli i tužni događaji, vezani za našu porodicu, već po onom  čaša žuči ište čašu meda...itd. Datumi koji našu kuću od 21. novembra  pa dalje do kraja januara pune dragim ljudima, radošću i veseljem, provedeni su po redu, i onako kako spada. Ali nekako svedeno, skromnije i tiše. Jedan dan je bio pomalo izuzetak.

Drugog dana božića ove godine, tihu, popodnevnu atmosferu, prekinuo je  telefonski poziv. 

Hladna noć marta

Fukušimo, ljubavi moja svilenkasta, grejaću te

Tužna sakura.

-Fukušimi od myredneckself-

Ovih dana stalno se pitam koja je kreatura od čoveka smislila da izgradi nuklearku u Fukušimi, gradu svile, voća i labudova. Na mestu zemaljske kugle, gde svako malo zatrese! Pa, svaki osnovac  na kviz pitanje - zemlja zemljotresa? -  kao iz topa će odgovoriti - Japan. Zemljotresi,  i cunami talasi kao posledica, očigledno nisu bili tema za razmišljanje tih graditelja,  trusta čiji su mozgovi izgleda prekriveni koprenom sazdanom od dolarskih niti. Prošlog meseca se eto tako, građanima Fukušime desilo sve po onom Marfijevom zakonu - šta god može poći naopako, poći će.

Ili, razgovor između procvalih ruža, kao i, drveće koje govori u Čarobnjaku iz Oza...

Kakva li će biti Alisa Tima Bartona, koji je inače poznat kao malo disturbing   reditelj?

Saznaćemo u martu 2010.g. ako sve teče po planu. U filmu igraju Mia Vasikovska, australijska glumica, kao Alisa, Džoni Dep i  Timova životna saputnica od 2001.g., Helen Bonam

S vremena na vreme obiđem moj nalog na Google Analytics, koji je jedno interesantno  mesto za saznavanje raznih važnih i nevažnih statističkih podataka o nekoj web stranici. Tamo vidite saobraćaj, posete, izvore, status vaše web stranice, i mnogo drugih stvari. Meni,  ovako "otrovanoj" internetom i znatiželjnoj, posebno je interesantna u ovoj google-ovoj analitici, mogućnost da vidim koje su ključne reči koristili posetioci moja dva privatna bloga da bi došli do mojih web strana, odnosno kako i zašto ih to google, inače moj dodar drug, "baca" po bespućima interneta.

Danas ću malo da besnim i gunđam, naravno, bez  ikakvog efekta. Opet dozvoljavam sebi da me nerviraju stvari, nad kojima nemam ama baš nikakvu kontrolu. Kad bolje razmislim, toliko je mali i zanemarljiv broj stvari nad kojima imam neku kontrolu, da me hvata muka, ali dozvolite da ovaj post napišem stvarno "u afektu"( copyright by Jelica Greganović, znaće ona ako svrati), i da bar na kratko osetim dašak olakšanja.

Već dva dana kuća mi se kupa u bejbi blu, i bejbi roza  tonovima pesme "It's only a paper moon", mirisa puderastog, i niza drugih, večitih muzičkih standarda  sa liste  Great American Songbook-a, koje  mi je ovog puta priuštio Paul McCartney na  ganc novom albumu "Kisses on the bottom".

Ne, ne... nije Paul zločest,  ne namiguje u fazonu anatomije, i naslov nema veze sa bilo kakvom derrière.  Oduvek je bio jako pristojan momak, što ipak  nije bio dovoljan razlog da ga volim više od Lenona. Album je nazvao po stihovima  pesme,  prve po redu  na ovom vrlo smooth albumu, "I'm Gonna Sit Right Down and Write Myself a Letter". Evo ostalih pesama na albumu, plus dva njegova originala "My Valentine" i "Only Our hearts".