Da li su nam deca nepismena?

Jesu.

Zašto su nam deca nepismena?

Ako je suditi po najglasnijim komentarima u javnosti poslednjih dana, deca su nam nepismena zato što im se na testovima tačni odgovori ne poništavaju zbog nepismenosti.

A neće biti da je baš tako. Nije test ništa kriv za nepismenost naše dece. Krivi smo mi sami.

Tako je, mi i niko drugi - roditelji i nastavnici. Mi smo nepismeni, pa ostaje nejasno ko onda uopšte pismenosti decu da uči?

Ko o čemu, dr Stanojević o svojoj traumi iz detinjstva.

Ne može čovek da da intervju, a da ne uporedi žene s prasicama, pa to ti je. Dobro, majku mu, dokle? Sva sreća, intervju ima i odgovor na "dokle". Do penzije, koja nastupa za četiri-pet godina. Oh, hvaljen Gospod i Devica Marija! Strpećemo se još toliko, kad trpimo već decenijama! Samo da se ne predomisli, pa da ne ostane da radi i preko toga. Ako mu to padne na pamet, predlažem da jurimo sponzore za prikupljanje para za izgradnju sigurne (drvene) kuće u Grčkoj, da mu kupimo kartu, okupimo se na aerodromu i pevamo uglas "A sad adio..."

Otkad sam se navukla na praćenje vesti o gripu iz Danske, uhvatila me teška depresija. Lepo kaže naš narod: blaženo je neznanje. E, pa ko mi kriv kad maksimalno iskorištavam mogućnosti informatičkog doba, te punim glavu glupostima koje otvaraju oči u prevelikoj meri...

Danska ima 4.500.000 stanovnika, od kojih je procenjeno da je 200.000 imalo/ima grip, a smrtnih slučajeva zabeleženo komada 3 (tri). Prvi je sredovečni vozač kamiona koji je još

"Pa, ne znam sine. To niko ne zna." (Pa, odakle mu sad ovo pade na pamet? I to pred spavanje?? A nema ništa u Škorpiji. Doduše, vladar prve u osmoj...)

"A ja bih stvarno voleo da znam. Jaaaako me zanima!" ('Bem ti i onolike filozofe, silno vreme potrošili, a rašta? Nigde 'ready-made' odgovora kad ti treba, nego parola - majka, snađi se kako znaš i umeš!)

"Pa, mnoge zanima, ali niko tačno ne zna."

"A gde onda ideš?"

"Pa, ne zna se tačno. Neki ljudi misle da onda ideš kod Boga. Drugi ljudi misle da ne ideš nigde, da te jednostavno više nema. A u stvari

(Илити: Не волим да причам о себи, али узмите мој случај)

Gost autor: Tasadebeli

Када сам започињао своју просветарску каријеру, непрекидно сам понављао у себи: „Ти сада радиш са живим људским бићима. И то малим људским бићима. Деца нису истоветни шрафови на некој покретној фабричкој траци, а ти ниси Чарли Чаплин у Модерним временима који те шрафове треба да заврће на исти начин по читав боговетни дан толико да ти руке понављају исти покрет чак и када престанеш да радиш на траци. Деца нису шрафови, људи нису шрафови,...“ И тако стално, ево већ двадесет година понављам то себи.

Da nam je školstvo u onom drugom organu kojim se gloginje mlate, a koji nije guzica, to svi znamo. Naročito ako imamo dete školskog uzrasta. Nema potrebe na to više trošiti reči, naročito ne nakon vesti da koga kadije ne nauče na mostu, naučiće ga na ćupriji. Samo se niko u toj priči ne pita zašto onda uopšte maltretiramo decu da pre podne idu u školu u kojoj neće ništa naučiti, ako već imaju opciju da uveče idu u školu u kojoj će nešto, kao, naučiti? Ispada da je ideja da deca u školi, učenju i školskim aktivnostima treba da provedu 16 sati dnevno, kao u Južnoj Koreji. Vidim da su se HAGVONI i kod nas zapatili.

Dođemo mi na portirnicu. (Grip... grip... grip... grip... grip... grip... grip...) Stanemo u red pred lift. (Grip... grip... grip... grip... grip... grip... grip...) Uđemo u lift. (Grip... grip... grip... grip... grip... grip... grip...) Počnemo sastanak, ali malo-malo, pa nas prekidaju hitnim pozivima, pitanjima... (Grip... grip... grip... grip... grip... grip... grip...) Stoga smatram da je prigodno ovaj blog početi opuštajućom muzičkom numerom, da umanjimo stres:

Što se tiče posla kojim smo došli, vesti su uglavnom dobre!

1. Prisustvo oca deteta

Znam, znam, očekujete izveštaj sa sastanka u Ministarstvu zdravlja, ali pre toga, moram prvo da vam kažem za Druga Lepog. Prosto moram! On je Utisak Krugolinine nedelje!

Elem, ima tome već par dana kako, kao komandant ove ničim izazvane parade, vrbujem po blogu privatnim porukama ko bi se građanskoj inicijativi mogao priključiti u većoj

Nisam stručna za bubrege, te ne bih da komentarišem tvrdnje iznesene u medijima, osim možda da izrazim nadu da, nakon carskog reza od pre pet godina, valjda još uvek imam oba.

Ali ima nešto drugo u celoj toj priči, što prevazilazi bubrege i aorte, i prepoznatljivo je kao pojava u celom zdravstvu. Rečju, sledeće:

Napali lekari i Lekarska komora, pa i Ministarstvo zdravlja, na siroma čoveka bez bubrega, i na medije. Možete čitati natenane, evo ovde: "Prijaviti

Bavila sam se u poslednje vreme proučavanjem načina na koji se u nas organizuju takmičenja za učenike osnovnih škola. Ljudi moji, komendijeeee... kao i sve ostalo u nas što je komendija. Načitala sam se takvih gluposti i nagledala takvog razmimoilaženja teorije i prakse, da je to za strip.

Počnimo od činjenice da stručno uputstvo o tome kako se takmičenja imaju organizovati donosi jedno odeljenje ministarstva, kalendar takmičenja drugo odeljenje ministarstva, a organizaciju izvodi stručno društvo koje ministarstvo odredi. I onda međusobno ne razgovaraju.