Vest da je dozvoljeni nivo aflatoksina sa 0,05 mikrograma po kilogramu naprasno vraćen na donedavni deset puta veći nivo od 0,5 mikrograma po kilogramu juče mi je bila smehotresna, a danas me baca u duboku depresiju. Mislim, jesam se zabavila i nasmejala čitajući beskrajno duhovite komentare na tu vest, ali ovog jutra koje je pametnije od večeri shvatam da sam tu meru, u stvari, doživela kao otvoreno priznanje zvaničnika da u ovoj zemlji ne postoje dovoljno sposobni ljudi koji bi probleme rešavali na kvalitetan, trajan i održiv način.

Ima li išta depresivnije od te spoznaje?

U prošlu sredu sam poslala email školi i zamolila za kopije Statuta, Poslovnike o radu Saveta roditelja i Školskog odbora, kao i Pravilnika o javnim nabavkama male vrednosti. Smatrala sam da mi je to neophodna 'literatura' za pripremu rada u Savetu roditelja, s obzirom da on daje saglasnost na odluke o ekskurzijama, izletima i rekreativnim nastavama, a na osnovu javne nabavke, dok su interesi roditelja u Školskom odboru zastupljeni sa jednom trećinom članova (tri od devet), te samim tim Savet roditelja ima direktan interes da bude upoznat sa njihovim radom. Ili bar jednu trećinu interesa.

Odmah u četvrtak dobijem emailom kopiju Statuta, ali ne i ostalu dokumentaciju.

Kengurica 508 (Narodni front, 2008):

"Rodila se moja Bebana, sredili je i doneli dok me ušivaju, ja pokušavam da je okrenem, da je stavim na dojku bar na kratko (naučila na predavanjima da je to poželjno), a neka sister kaže sa podsmehom: "Vidi, ona 'oće da je stavi da sisa???"

Nakon poslednje, ali svakako ne i jedine sumanute priče o tome kako trudna žena ulaskom u deveti mesec automatski mora da se "veže za gelender lokalne bolnice" (vidi i primer Kengurice 194) i nema šta da se švrćka okolo i glumi slobodnu građanku sa pravom slobode kretanja, Ministarstvo zdravlja i Republički zavod za zdravstveno osiguranje KONAČNO su reagovali kako treba.  

Utepaše uput! (Aplauz sa galerije!) Vala, jesu ga davili godinama ko zmija žabu, ali ne mari, samo kad su ga na kraju utepali... (Pokoj mu duši i slava mu.)

Dovede moj otac u petak Marka iz škole, i donese mi poruku od učiteljice da dođem na razgovor.

"Sine Marko, šta si uradio!?"

Nije Marko ništa uradio, kaže moj tata, nego učiteljica hoće s tobom da popriča oko nekih tvojih aktivnosti na internetu. Šta si TI uradila?

Auuuu... krajnje vreme došlo kad je učiteljica počela mom tati da se žali na mene, pa još na moje vannastavne aktivnosti. Mislim, otkada je škola počela, ja sam dobila već tri jedinice od učiteljice, ovo sad ima da mi bude četvrta. I sve četiri dobih, na pravdi Boga - za vannastavne aktivnosti.

Bila sam VI razred osnovne škole kada mi je umrla mama. Pet meseci nakon njene smrti došlo je vreme da se proslavi još jedan Međunarodni dan žena mada, sudeći po načinu na koji se taj praznik obeležavao u mom neposrednom, školskom okruženju - čovek bi lako mogao pogrešiti i pomisliti da se radi o Međunarodnom danu mama.

Pisani zadatak iz srpskog jezika imao je prigodnu temu: "To su oči moje majke".

Koje oči čije majke, mater vam hebem - razmišljala sam dok sam blejala u svesku za pisane zadatke. Bila sam besna. Još uvek sam, valjda, bila u onoj prvoj od pet emotivnih faza procesa kroz koji prolazi svako ko se bori s nekim gubitkom.

Gost autor: baka Evdokija

Vidi ti nje! A kad me pet puta pitaš kad je Gospojina i Ognjena Marija, to ne znaš, a ovo si zapantila, nikad od tebe na dom domaćica, sve ti pamet u svet a ne u kuću... Ajde da ti opet pričam, kako da se ne sećam, jadan taj narod beše...

To je bio Uskrs '42, moj Mitar je već bio u Nemačku, u zarobljeništvo, odveli ga još sa početka. A baš te zime je javio da više nije u logor,

Popismo Zorka i ja kafu u Zemunskom porodilištu, pa sad - šta nam Bog da.

Kola smo parkirale pooooodaleko, da nam ne bi ko jopet napravio epiziotomiju na gumama. I zadržasmo se u kraćem razgovoru s načelnicom ginekološkog odeljenja i načelnikom porodilišta cirka četiri sata.

Zemunsko porodilište u julu ove godine slavi petogodišnjicu od početka renoviranja. Kad će renoviranju doći kraj - niko ne zna. Renoviraju ga, vala, ko Skadar na Bojani. Već je ono

Ko je srpska vlast i vlast u Srbiji, i ko poslanik je u narodnoj skupštini, a ne izabrao ponovo i na vreme Šabića za poverenika

DABOGDA:

ne imao od srca poroda, ni muškoga ni devojačkoga! Od ruke mu ništa ne rodilo, rujno vino ni pšenica bela! Rđom kapo dok mu je kolena! 

Amin.

Ima godinu i po dana kako nigde nisam putovala. Uštopala me ova frtutma s porodilištima, zabavih se s profesorima, doktorima, ministrima, novinarima... i zaboravih, kuku mene, kako to izgleda - vaditi vizu.

Ponižena, uvređena i živčana. Eto, takva sam pred svako vađenje vize. A imam staža, nije da nemam. Otkada imamo ovu novu vlast bez sankcija, štvrćkala sam vam se ja po trulom Zapadu i previše. Amerika, Engleska, Australija, Nemačka, Danska, Norveška... i tako više puta. I svaki vražji put se nerviram zbog stupidnih pitanja na prijavama za vizu. I svaki vražji put čekam u redovima ko ovca u toru. I svaki vražji put se tresem da me zbog neke birokratske gluposti ne odbiju.