избори су, време смене, мењамо се у поштене,

нови људи, нове листе, само вам се чине исте,

разлика је, овог пута, огромна, а нетакнута,

померамо из лежишта, из корена, ником ништа,

окрећемо наглавачке, пет-шест нула, три двотачке,

радићемо с душом, с жаром, све по новом, ал' по старом,

план имамо, спремни

 

Постоји јасан моменат кад журка почиње. Неки гости су стигли, неки још нису, светло је још увек прејако, ништа још није просуто или упропашћено, шавови на чарапама још нису пошли, жуљеви од неудобних ципела су тек у почетном и неприметном стадијуму, моја будућа девојка има у плану неког сасвим трећег ... и ту се негде прекидају звучне пробе, светло се пригушује, појачало одврће на праву меру (која је преко сваке мере) и пушта се прва песма, песма која отвара журку.

Моменат у ком журке завршавају је много мање препознатљив. Крај се обично развуче, у истом тренутку неки људи скупљају чаше и носе их према кухињи, љубе се у ћошку, љуљају се ван ритма на средини собе, разговарају и пуше уз прозор, повраћају у купатилу, навлаче капуте и полазе на бурек, моја нова девојка размишља да ли је било паметно што ми је дала прави број телефона, ... Делом због ове недефинисаности краја, а делом и због извесних хемијских и биолошких процеса који уз крајеве иду, много се слабије памте песме које су затвориле добре журке.

 


Репортер: Сви грађани здушно подржавају акцију чишћења Србије. Да ли бисте нам могли рећи који су досадашњи успеси на том плану?

Одговор: Почистили смо буџет!

Репортер: Неке ситне душе замерају да акција чишћења можда није морала да почне баш одатле.

Одговор: Завидници не признају никакве успехе. Чак ни тако очигледне.

 
2016-05-10 15:46:16
Ljubav

Времеплов за доручак

marco_de.manccini RSS / 10.05.2016. u 16:46

220px-Apricots.jpg

Ох, шта све стане у џем од кајсија! Лета и шуме, воћњак и песма, теткина кућа, кишница, лонче, свет један цео, иза језера, где, на њеним уснама само, другачије се зовем, сточић уз прозор, и љубав њена, слатка, лепљива, као џем преко кришака

 
2012-12-15 21:24:54
Ljubav

Рефлексија

marco_de.manccini RSS / 15.12.2012. u 22:24


Ех, злурадост, срећа наша и утеха, узданица и прилика.

Није баш најбољи осећај, али је близу, покреће, искрена је и ослобађа. Ипак је, каква - таква, радост у питању.

 

 
2008-11-29 07:38:18
Eksperimenti u blogovanju| Ljubav

Promašaj

marco_de.manccini RSS / 29.11.2008. u 08:38


Devojke iz osmog su me ignorisale prirodnom nemarnoshcu koje one neguju za dechake svojih godina u ranom pubertetu.  

U mom sluchaju je bilo josh gore. Za devojke iz osmog nisam postojao. Krenuo sam u shkolu rano, nisam imao ni punih shest, i bio sam uvek u nekom drugom filmu. Dok su ostali dechaci skupljali slichice, ja sam igrao klkere, kad sam preshao na slichice, oni su preshli na muziku, kad sam pocheo da slusham muziku, oni su pocheli da idu na zhurke. Godine emocionalnog kaskanja.

Ali devojkama iz sedmog sam bio osmak kao i svaki drugi. Bojanu sam upoznao

 

У чему је разлика између Курира и тоалетног папира?

Па само се Куриру подигне квалитет откако њиме обришете задњицу.

 

20131129_202653small.jpg

 

Овај текст је Даглас Адамс објавио у секцији News Review у The Sunday Times, 29. августа 1999. (копија је доступна овде). Иако је прошло 13 година, што је за модерну комуникацијску технологију читав један век, и иако је писан пре Фејсбука, Твитера и сличних друштвених мрежа, текст је непогрешиво актуелан. Мајстор је ипак мајстор, не зато што је разумео технологију, већ зато што је разумео људе.

(Ако нешто и не звучи добро, није до текста, до превода је. Унапред се извињавам.)

* * *

Пре пар година сам био гост у Start The Week где сам био ауторитативно обавештен од стране веома истакнутог новинара да је цео тај Интернет само блесава мода као аматерско радио педесетих и да сам, уколико мислим другачије, стварно помало наиван. Веома је британска та црта - природна, можда, за земљу која је изгубила империју и добила господина Блобија - бити сумњичав према промени.

 

.

Било ми је пет-шест година. Кад би баба рекла "донеси, синко, две-три дрва" ја бих прво упорно запиткивао "али, баба, реци ми, две или три?", а кад би ме коначно избацила на пртину ка стајској надстрешници, доносио бих одатле две цепанице у једној руци и три у другој, лактом бих отварао врата прегрејане собе и питао бабу поред пећи "ево, баба, одлучи сад, хоћеш две или три?", с намером да вратим назад цепанице које не задржи. Мене је збуњивала њена немоћ да изабере, јер је на крају увек узимала и две и три, свих пет, а шта је све њу збуњивало у тим нашим интеракцијама данас могу само да замислим.

931px-Peanocurve.svg.png

 
2015-07-27 22:30:33
Društvo

Laži vremena

marco_de.manccini RSS / 27.07.2015. u 23:30

Џон Џеј Чепмен, правник и есејиста, син председника Њујоршке берзе и прве жене чланице Извршног већа Анти-робовласничког друштва, по мајци директан потомак првог председника Врховног суда, по коме је и добио име, отац првог америчког пилотa који ће изгубити живот у Првом светском рату, био је страстан човек. Приликом политичких агитација умео је и да се потуче са неистомишљеницима. Једном је, прек, у бесу штапом премлатио младића зато што му се није допало његово опхођење према девојци с којом ће се Џон, две године касније, оженити. Његова страст није избијала само у поступцима прзнице -- покајања му нису била ништа уздржанија од грешака. Због оне туче је, гнушајући се себе и самокажњавајући се, гурнуо руку у ватру и држао је тамо толико дуго да је на крају морала бити ампутирана. О великим људима је рекао да су често у супротности са својим временом јер износе његову лаж на видело.

159623-004-862B6389.jpg

 

marco_de.manccini

marco_de.manccini
Datum rоđenja:  - Pol:  Muški Član od:  15.08.2008 VIP izbora:  142 RSS RSS Feed Saznajte više o autoru

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana