Bon je grad muzeja. U tako malom gradu, u poredjenju sa drugim metropolama i prestonicama, smešteno je toliko mnogo zanimljivih zbirki, od Muzeja moderne umetnosti nemačke, preko Umetnikog i izložbenog paviljiona Savezne Republike Nemačke, Muzeja Rajne sa kosturom čuvenog neandertalca, Egipatskog muzeja, Akademskog muzeja umetnosti, Muzeja žena, sve do sjajnog prirodnjačkog Muzeja Aleksandra Keniga. Ceo niz zanimljivih mesta za obilazak smešten je u okviru "muzejske milje" - Musemsmeile. Stanovnici Bona s ponosom ističu da je 1770. godine ovde rodjen Ludvig van Betoven, možda najveći kompozitor svih vremena. Njegova kuća je očuvana u izvornom obliku i danas je muzej sa obiljem predmeta i sadržaja, uključujući portrete, originalne rukopise, prva izdanja njegovih remek dela, njegov poslednji veliki klavir i trubu za uvo (stari model slušnog aparata). Velikom umetniku je posvećena i Digitalna Betovenova kuća i Medjunarondi Betovenov festival u Bonu. 

No, ja nisam imao vremena da obilazim umetničke ili prirodnjačke muzeje. Bio sam kratko u poseti glavnom gradu Zapadnog dela nekada podeljene zemlje, i to na sastanku u Ujedinjenim Narodima, te nisam imao vremena niti bi raspoložen za tako nešto. Umesto toga, odabrao sam da saznam više o četrdesetogodišnjem periodu podeljene zemlje i naroda. Upravo stoga, iskoristio sam priliku da posetim Muzej istorije Savezne Republike Nemačke - Haus der Geschichte der Bundesrepublik Deutchland.

Ispričao mi prijatelj juče jednu francusku basnu

Mada u ilovači, glibu ili kanalima grada nikada nije pronadjen nijedan dragi kamen (osim onih izgubljenih), Antverpen je bio i ostao grad dijamanata. Na ovdašnjoj berzi dijamanata svakodnevne transakcije ugovara nekih 1.500 prodavaca. Kroz njihove ruke prodje barem 80% neobrađenih dijamanata pronađenih svud po svetu i 50% obrađenih. Procenjuje se da im je vrednost oko 16 miliona dolara. U isto vreme, 4.000 ljudi radi u industriji sečenja dijamanata. Antverpen sa punim pravom može da potvrdi: dijamanti su večiti. 

Jedan od najemotivnijih trenutaka u mom sad već dugom skautskom veku dogodio se na Svetskoj skautskoj konferenciji, održanoj 1996. godine u Oslu. Bila je to prva svetska konferencija na kojoj smo učestvovali, na kojoj je ozvaničen naš povratak u svetsku skautsku porodicu. No, nismo bili jedini - nekoliko drugih organizacija takodje je zaslužilo prijem. Medju njima je bila i skautska organizacija Palestine, kojoj je dodeljen status akreditovanog člana. Ovu odluku podržala je i Federacija skauta i skautkinja Izraela, što je bilo ključni trenutak u donošenju odluke u prijemu jer se ona može doneti isključivo uz saglasnost zemlje koja je punopravni član UN.

Prilikom rasprave o predlogu za članstvo, za reč se javio Amos Ilani, medjunarodni komesar Federacije skauta i skautkinja Izraela. Njegov govor bio je jasna poruka podrške palestinskoj braći. Mada izgleda formalan, bio je tako emotivan i očito izgovoren sa dubokim ličnim uverenjem. Cela sala je prosto vibrirala od njegovih reči. Aplauz je trajao 10 minuta.

Priča za vikend. Preporučujem da prilikom čitanja pustite ovu numeru.

Buka mašina, zvrndanje telefona, ritam basova, galama i cika... gde god bili okružuje nas buka. Kao što je sve manje čistog vazduha, tako i buka sve više zagadjuje naš život.

Živimo u svetu buke koja se stalno pojačava. Svake godine, nivo buke u velikim gradovima raste za približno 0,6 decibela. Ne zvuči puno, ali uistinu jeste mnogo jer 12 decibela više znači uvećanje od sto posto!

Prvi put sam to osetio kad je umro Drug Edvard Kardelj. Bilo je to 10. februara 1979. godine. Ko bi rekao da je otoič prošlo već 30 godina! Proglašena je bila trodnevna žalost. Kao što dolikuje, u datom trenutku svi radio i oba televizijska programa ispoštovali su situaciju i tri dana emitovali prigodnu muziku. Tada sam se prvi put naslušao divne, fine, osećajne muzike. Prva dva dana bila je to samo ozbiljna a onda, valjda kada je ponestalo klasike i dežurnim recenzentima opala pažnja, krenuli su instrumentali. Koliko god bio mlad, lud i roker, uživao sam. Nisam gasio radio!

Pre nego što postavim blog koji meračim već par dana, ne mogu a da ne prepišem dve vesti koje sam čuo u poslednja dva dana:

U državnoj upravi i lokalnim samoupravama 2000. godine bilo je 8.099 zaposlenih, a danas radi više od 28.000 činovnika.

Izvor: Danas

Krajem juna spoljni dug Srbije povećan je za 2,4 odsto u odnosu na maj, dostigao je 30,67 milijardi dolara i bio je za 2,8 puta veći nego 2000. godine

Izvor: B92

Drugim rečima, 

Program OECDa za medjunarodnu ocenu učenika (PISA) svake tri godine traga za odgovorima na ova pitanja, kroz testove koji obuhvataju petnaestogodišnjake - one koji su na kraju procesa obaveznoš obrazovanja. Istraživanje se sprovodi uglavnom u industrijalizovanim zemljama.  

Po istraživanju kvaliteta obrazovanja i učeničke pismenosti u jednoj zemlji, koju OECD sprovodi koristeći PISA testove, Srbija je 2006. godine zauzela 41. mesto u svetu od 57 zemalja u kojima je obavljeno tastiranje. Naš Ministar prosvete Žarko Obradović rešio je da ove godine Srbija znatno poboljša svoj rejting u svetu. Kako reče: "ko god to bio, nikome nije lako biti ministar u zemlji čije obrazovanje je ispod svetskog proseka". Međutim, Ministar namerava da do uspeha dodje na vrlo specifičan način. Umasto podizanja kvaliteta obrazovanja, rešio je da pomogne da učenici što bolje upoznaju tehnologiju polaganja.

ONE LOVE!

ONE HEART!

LET'S GET TOGETHER

AND FEEL ALRIGHT!