U proleće 2000. godine, u "Panoniji" kod Bačke Topole, organizovao sam seminar za nevladine organizacije aktivne u oblasti životne sredine. U mirno toplo jutro, dok su Dubravka i Milenko iz Tima 3 radili sa polaznicima, nas četvoro organizatora seli smo iza ćoška, pred kiosk koje prodaje osnovne potrepštine malobrojnim stanovnicima ovog poljoprivrednog dobra, i onako opušteni uzeli po pivo. Ko na klupu, ko na gajbu. Uključujući i tadašnju direktorku Draganu koja se u početku jadna snebivala. Ali i ona na kraju sede sa nama. U tom, staje pred kiosk auto bosanskih tablica kojim naš

Zanima me, skuplja tko sličice Životinjsko carstvo. Trebam brojeve 43, 246 i 249. Za razmjenu imam skoro svih 250 brojeva.

Imam za razmenu sličice Životinjskog carstva sa brojevima: 5,29,30,31,85,132,161,171,176, 177,187,210 i 217

Da se nadjemo danas popodne ispred škole da tapkamo? Imam neke nove sličice.

 

U detinjstvu, kao i svi drugi, sakupljao sam razne sličice. Grdna majka od svoje male plate izdvajala je redovno po malo više od samog džeparca za poneku čokoladicu sa sličicama. A i od džeparca smo brat i ja odvajali samo da kupimo što više. Bila je to prava opsesija. Medjutim, kad sam shvatio kako se sličice sakupljaju u Švajcarskoj, shvatio sam da smo za nih mala deca, u pravom smislu tog izraza.

 

No, da se vratim prvo na moja sećanja na sličice.

 

Ferihegyi nemzetközi repülőtér, ili ukratko Ferihegy, aerodrom je u Budimpešti. Početkom devedesetih, kao posledica nepravednih i ničim izazvanih sankcija (neopravdanih, nezasluženih, nehumanih, do sada nevidjenih...) bio je polazno i dolazno mesto kojim je Srbija izlazila u svet. Svojom (ne)srećom, iz Budimpešte sam leteo da bih se brzo vratio, za razliku od desetina hiljada onih koji su otišli da se sklone, neki na kratko a neki "na nikad više". Uglavnom su svi isto ostali. Bio sam redak od te sorte. Obično su kombiji i autobusi bili puni onih koji su putovali duže i na duže, ili majki, tašti, svekrva i muških polovina koji su odlazili na tri meseca, da vide unučiće i pomognu svojima u dalekom svetu.

 

Koliko nas je samo putovalo tada jedinim koliko - toliko prihvatljivim putem u svet. Desetine kombija i autobusa svake noći jezdilo je ka i sa Feriheđa. Veliki deo renoviranja i proširenja aerodroma je naš doprinos. A izrastao je u drugi po veličini u novim zemljama EU!

 

Neki bi rekli da su navijači koji prate bilickističke trke najveći fanatici u sportskim nadmetanjima. Ja mislim da su neviđeni kreteni, pogotovo veliki broj isfrustriranih manijaka koji više smetaju nego što pomažu takmičarima. Oblače se kao idioti (za neke je bolje reći da se skidaju kao idioti), nose jelenske rogove, trče pored bicilista, polivaju ih vodom, udaraju, guraju, unose se u lice, sklanjaju u poslednjme trenutku (ako se uopšte i sklone).

Pre neki dan, nekako sasvim slučajno, shvatio sam da će moja dvadesetogodišnja kćerka za koju nedelju imati priliku da prvi put u životu ostvari svoje građansko pravo - da će glasati. Kako deca brzo rastu!
Podsetilo me to na mnoge izborne faze i promene koje sam iskusio.

(Ovaj tekst je objavljen na blogu Krovne organizacije mladih Srbije Glas za mlade)

Narode blogerski,

 

Zamislite da neko na ledini za nedelju dana podigne grad za 40.000 ljudi

Zamislite da u taj grad u tri dana stigne tih 40.000 ljudi, najpre 10.000 u jednom danu, a onda ostalih 30.000 dva dana kasnije

Zamislite da tih 40.000 ljudi dodje iz skoro svih zemalja sveta, svih mogućih rasa, boja kože, religija, kultura, zanimanja...

Zamislite da tih 40.000 ljudi, bez obzira na to svoje raznovrsno poreklo, 12 dana živi zajedno, veseli se, uživa, komunicira, sklopi bezbroj prijateljstava

Zamislite da onda za jedan dan ode 30.000 a sutradan i ostalih 10.000

Zamislite da onda pet dana kasnije osim ugažene trave nema ničega što bi podsećalo da je tu bio grad od 40.000 ljudi

Zamislite da tih 40.000 ljudi nastavi da održava kontakte sa barem po desetak drugih narednih nekoliko godina

 

Moguće?

Svakako. Desilo se to krajem jula i početkom avgusta ove godine. U Hajlands parku, pedesetak kilometara severoistočno od centra Londona, održan je 21. Svetski skautski džembori!

Vreme je novogodišnjih i božićnih praznika. Vreme je kada se valja setiti bližnjih – roditelja, dece, braće, sestara, familije, prijatelja, kolega... Mnogi još uvek upražnjavaju taj lepi običaj.

Nekada je slanje novogodišnjih čestitki bio značajan porodični dogadjaj. Već početkom decembra otpočinjale su pripreme: pravljenje spiskova, kupovina čestitki, odabir koje ćemo kome poslati, pisanje što lepših originalnih poruka, slanje.

Uopšte nije ni poleteo!

Noćas u pola 2 doći će nam naši olimpjici. Mnogi se spremaju da pozdrave ne samo Milicu, Ivanu i vaterpoliste (Andreja je stigao još pre nedelju dana(, nego i druge koji se vraćaju iz Londona. Sutra uveče je tradicionalni doček ispred Skupštine grada Beograda.

Vreme je da se svedu računi.