Ženeva je izabrana za jednog od osam gradova domaćina Evropskog prvenstva u fudbalu koje se od danas do 29. juna održava u Austriji i Švajcarskoj. Bilo je to za očekivanje. Bez ozbira što je zavučena u slepo crevo zemlje na severnoj strani Alpa i što već nekoliko godina nema klub u slabašnoj nacionalnoj ligi, Ženeva je centar Romandije - grupacije kantona koje naseljavaju švajcarci kojima je francuski maternji jezik. Ženeva je, takodje, najmanji veliki grad na svetu, centar mnogih medjunarodnih organizacija i izuzetno dobro povezana sa ostatkom Evrope. Konačno, kako ovako velike akcije nose očekivani izvor zarade i poseban podrstek za razvoj, posebno infrastrukture grada, Ženeva se morala naći na spisku gradova domaćina.

 

Kako nema previše sportskih motiva, ovo treće je, izgleda, i najjači motiv ugošćavanja šampionata, barem za izvorne ženevljane. Otuda je grad pre svega okićen portugalskim zastavama - najbrojniji su medju dodjošima ovde i njihova reprezentacija je jedan od favorita prvenstva a igra dve utakmice u Ženevi. Ostali se uglavnom već ježe od navale gostiju koji će preplaviti ovaj tradicionalno umrtvljeni grad, posebno u večernjim satima.

 

Ipak, kao najmanjem od četiri grada domaćina u Švajcarskoj (ostali su Bern, Bazel i Cirih), ženevljanima i njihovim gostima je pripala samo mogućnost da odgledaju tri meča u prvom krugu takmičenja. I pored toga, grad se odavno ozbiljno priprema za šampionat, mada se time ni najmanje ne remeti uobičajen život a posebno rad domaćina. Ovim tekstom želim da vam malo dočaram atmosferu i prikažem pripreme koje se u Ženevi sprovode. O fudbalu - kasnije; ili na posebnom stranicama b92 posvećenim prvenstvu.

Odoše kući... 

 

Nagledaše se, nauživaše, odmoriše, nahodaše, čuše svašta, videše divna mesta. Oči ovolike, vilice kao fijoke. Meni srce puno.

Koliko ima nesrećnih sudbina i ljudi kojima je potrebna pomoć u velikim gradovima? Iznenadićete se ako ne znate.

Prošle nedelje kometarisali smo na poslu kampanju borbe protiv gladi. Drago mi je bilo da je bila tako uspešna u Srbiji.

Tvrdnja, nikako teška da se dokaže, ako se uzme u obzir ova striktna istina: pravi muškarci ne pišu, ne pričaju priče. Govori se u poslednje vreme u kritičarskim i književnim krugovima da je književnost jedna suštinski ženska aktivnosti, jedan zanat uporediv sa tkanjem i štrikanjem. Tekst, tekstura, tkanje, itd. 

Na kraju krajeva, valja zapaziti da su pisce oduvek optuživali da su prevrtljivi, nestabilni, uobraženi, da su preosetljivi, intuitivni, šarlatani, lažljivi. Takoreći, žene. Takoreći: obrušava se na njih isti tip predrasuda kojima se obično kvalifikuju žene.

Ne mogu da odolim da ne napišem tekst o utakmicama u inostranstvu. Sutra se igra tekma u Briselu, i žao mi je što ovoga puta neću biti na stadionu. Bio sam pre par godina, kada smo ih poslednji put tukli, i bilo bi lepo da ponovimo taj uspeh.

Put na utakmicu je uvek nov izazov. Ima toliko stvari koje treba da se poklope da bi doneo zadovoljstvo: pre svega rezultat, vreme, društvo. A sve, opet, može da krene naopako i često se završava razočaranjima ili pijanstvom.

Jedan od najemotivnijih trenutaka u mom sad već dugom skautskom veku dogodio se na Svetskoj skautskoj konferenciji, održanoj 1996. godine u Oslu. Bila je to prva svetska konferencija na kojoj smo učestvovali, na kojoj je ozvaničen naš povratak u svetsku skautsku porodicu. No, nismo bili jedini - nekoliko drugih organizacija takodje je zaslužilo prijem. Medju njima je bila i skautska organizacija Palestine, kojoj je dodeljen status akreditovanog člana. Ovu odluku podržala je i Federacija skauta i skautkinja Izraela, što je bilo ključni trenutak u donošenju odluke u prijemu jer se ona može doneti isključivo uz saglasnost zemlje koja je punopravni član UN.

Prilikom rasprave o predlogu za članstvo, za reč se javio Amos Ilani, medjunarodni komesar Federacije skauta i skautkinja Izraela. Njegov govor bio je jasna poruka podrške palestinskoj braći. Mada izgleda formalan, bio je tako emotivan i očito izgovoren sa dubokim ličnim uverenjem. Cela sala je prosto vibrirala od njegovih reči. Aplauz je trajao 10 minuta.

Helsinki leži u velikom zalivu, na ušću reke Vantaa u Baltičko more. Kao i na mnogim drugim mestima uz more, uz obalu je obilje malih ili većih ostrva, stena ili rtova. Samo u Turkuu, na primer, ima ih negde oko 5000! Veliki broj ostrva je međusobno i sa kopnom povezan trajektima, a do većih se stiže i preko mostova. Usput, Finci su veliki zaljubljenici mora i pogotovo jedrenja, pa je u kanalima i prolazima oko ostrva uglavnom živo kao na autoputu. Prirodno, osim u zimsko vreme, kada se more zaledi. Tada se brodovi izvuku na suvo, a ne retko je zima tako jaka da se do ostrva stiže peške, pa čak se i kolima može preći preko debelog leda.

Ostrva su veoma čudna. Sva vire najviše nekih desetak metara iznad mora, dok dubina vode dolazi do pedeset pa i više metara. Kao da se neko igrao sa stenama i zemljom i ostavljao dovoljno da se vidi iznad mora i da ljudi mogu da se nasele.

Tvrdjava Suomenlina izgrađena je tako da je povezala šest malih ostrva koja su se nekako našla na strateškom mestu na ulasku u zaliv u kome je današnji glavni grad Finske. Mnoga ostrva i stene dalje prema otvorenom moru i nekoliko njih dublje u zalivu nisu imale takav položaj, te su na njima "samo" privatne kuće, letnjikovci ili svetionici.

 

Mada u ilovači, glibu ili kanalima grada nikada nije pronadjen nijedan dragi kamen (osim onih izgubljenih), Antverpen je bio i ostao grad dijamanata. Na ovdašnjoj berzi dijamanata svakodnevne transakcije ugovara nekih 1.500 prodavaca. Kroz njihove ruke prodje barem 80% neobrađenih dijamanata pronađenih svud po svetu i 50% obrađenih. Procenjuje se da im je vrednost oko 16 miliona dolara. U isto vreme, 4.000 ljudi radi u industriji sečenja dijamanata. Antverpen sa punim pravom može da potvrdi: dijamanti su večiti. 

But if my life is for rent and I don't learn to buy
Well I deserve nothing more than I get
Cos nothing I have is truly mine