Radoslav Stojanov, radnik "Šinvoza", umro je na protestu u Beogradu, u Domu sindikata, pre par večeri. Njegova kćerka Natalija, pamtiće poslednju rečenicu koju joj je rekao: - Žao mi je, mila, što nismo zajedno proslavili tvoj rođendan.

Njegov kolega Dragan Perić ubio se 31. avgusta. Dragan je umirao sa fabrikom - pričaju njegove komšije. - A, kada je bilo izvesno da neće moći da vrati kredit banci za školovanje sinova, presudio je sebi.

Pre nešto više od dve godine, ubio se i Milija Jovanović. Dva sata pre Milijine sahrane, njegova supruga rodila je sina.

Ljudima je bilo dosta. Niko više nije razmišljao o svom životu. DOKLE VIŠE!

Rumunija, pre dvadeset godina. Rečima jednog aktivnog posmatrača

Pelinkovac sam počeo da pijem u Vojsci. Mislim: u JeNeA. Posle iscrpljujuće obuke na kojoj sam čak zadobio naprsnuće trtične kosti, što je rezultovalo nepravilnim sedenjem pa samim tim i posebnim problemima vezanim za digestivni trakt (kako lep način da izbegnem da kažem kakve posledice imam), i uz tešku hranu koja je padala na želudac kao kamen, čak je i omiljeno pivo počelo da mi predstavlja problem. Još kako je u Strumici (bugarski: vukojebina, primedba autora) uglavnom služeno Skopsko pivo koje je imalo sasvim drugačiji ukus od tadašnjeg favorita BiPa (nasuprot Prilepskom koje je sjajno pasovalo, ali ga je teško bilo naći), morao sam da pronadjem neko drugo piće za nikad dovoljno dugačke izlaske iz kasarne (mislim: ko je video vojnika koji pije kiselu vodu ili sok?). Kako mi je stomaklija ostala u nedovoljno lepoj uspomeni iz nekih ranijih poduhvata, izbor koji se sam po sebi nametao bio je pelinkovac. Popijem dva komaTa, smirim stomak, zagrejem se u zimskim danima, i veselo nazad u eSeMBe nabijent.

Osoba A: Jugi, Srbin, generacijama iz Prizrena, danas izbeglica, član odreda od 1954. godine, bio starešina Saveza izvidjača Kosova i Metohije

Osoba B: Oki, Turčin, deda po majčinoj strani Crnogorac, iz porodice starosedelaca, član odreda od 1968. godine, sada rukovodi odredom

Osoba C: Kujtim, Albanac, član odreda od 1970. godine, uvek tu kad treba

Osoba D: Đafa, svi misle Albanac a on Turčin, član odreda od 1982. godine, neizbežan

Osoba E: Hipi, Rom, sasvim drugačiji od nadimka koji nosi, član od 1968. godine, najveći veseljak

Osoba F: Salja, Albanac, član od 1978. godine, najmirniji od svih, ali poslovno najuspešniji

Italijanski fudbal podseća na loš holivudski film, otprilike: mnogo velikih imena, moćan pi-ar, uvek isti scenario i isti dosadni sadržaj

Koliko, recimo, ljudi (žena) samo gleda fudbal zato što želi da vidi Kristijana Ronalda („Bred Pit efekat”), da li Bekam ima novu frizuru ili tetovažu, ili da li će se Gatuzo potući sa nekim.

Teško može da se govori o nekoj većoj razlici između Toma Kruza, Ronaldinja, Hi mena ili Paje Patka. 

Pre neki dan, sa zadovoljstvom (a i malim iznenađenjem) pročitao sam članak "Poželjan je ubilački instikt" koji je u Politici objavio nekadašnji naš reprezentativac Ivan Ergić (do skora kapiten Bazela a sada fudbaler Burse). Tekst mi je dao vrlo zaniljiv ugao na neke od pojava u mojoj organizaciji. Tragajući po Netu, naišao sam na ceo niz tekstova koje je Ivan napisao. Svi oni bacaju specifilčno svetlo na sport, ono što ga prati i šta on izaziva, iz ugla jednog razboritog i pametnog "insajdera" koji nema dlake na jeziku. Prenosim ovde jedan njegov tekst i preporučujem da pročitate i njega i ostale Ivanove priloge.

 

Fudbal kao rijaliti šou

Ona je medicinska sestra. Njena majka i moja tašta su rodjene sestre. Znao sam da radi u Svratištu ali o tome nikada nismo razgovarali. Nekako, uvek je bilo "važnijih stvari". Sve dok nisam shvatio koliko je važno da se čuju i ti ljudi, oni koji rade sa decom ulice.

 

Naša deca su ona koja žive i rade na ulici. Spavaju po katakombama, vagonima. Nemaju matične brojeve, knjižice, nisu u sistemu - ničija deca.

 

A tragic history of the Acropolis temple

Film by Kostas Gavras

Lyrics used come from Lord Byron's poem The Curse of Minerva

Jedan čudan vikend u Ženevi i događaji koji slede.

 

Prilikom svoje prve posete Finskoj, ima tome već 17 godina, imao sam i prvo iskustvo sa saunom. Negde u okolini Turkua, na obali nečega što više nije delta reke a još uvek nije ni more, na malom drvenom keju nalazila se drvena kućica sa samo tom jednom prostorijom. Prvo moje iznenadjenje desilo se kada su se svi domaćini poskidali kao od majke rodjeni i hladnokrvno uši u saunu. Za nekoga ko je naslednik Balkanaca koji su se skidali goli samo na regrutaciji i subotom pored korita tople vode, začudjujuće je bilo videti kako se bez stida ljudi i žene, kolege i koleginice, prijatelji i prijateljice, oslobadjaju odeće i mogućih predrasuda i ne obraćaju pažnju na golotinju. Posle polustanog oparavanja u prijatnoj atmosferi, domaćini ustadoše, krenuše napolje, uhvatiše zalet i poskakaše u vodu. Ej, bre, krajem maja, na severu Evrope, dok je temperatura nepolju bila negde oko 10 stepeni. U sred našeg orijentalnog okruženja ja ne ulazim u vodu pre druge polovine juna, i to ako je prethodno temperatura barem dve nedelje prelazila 30 stepeni. Šta je - tu je. Kad mogu Finci, može i hrabri Srbin. Zalet i buć. I, umeto smrzavanja i šoka hladnoće, osetio sam divno opuštanje i lagodnost. 

Nije poštarima lako da nadju adresu. A nije lako ni onima koji ih šalju. Evo kakve nedoumice čekaju one koji šalju pisma iz Kanade.