Strah da će nam ulazak u Evropsku uniju ograničiti samostalnu proizvodnju najpoznatijeg srpskog opijata od domaćih šljiva u privatnim pecarama, nije bio ni izdaleka aktuelan kao danas u vreme kada smo u jednom od brojnih pokušaja da samofinansiramo Nišville jazz festival, pre petanaestak godina uvezli dva šlepera pomorandži.
Ispostavilo se, međutim, da je distribucija južnog voća đavolski teška stvar, pa smo probali da direktnom prodajom po damping cenama dobijemo trku sa galopirajućom kvarljivošću pomorandži.
Taj problem možda i ne bi bio tako veliki da nismo imali

Ovih dana je Kyle Eastwood potvrdio nastup na Nišvillu 2013. Pored toga što je glumio u očevim filmovima, on je komponovao, aranžirao i izvodio muziku u dobrom broju njih. U vreme njegovog rođenja (1968) moja generacija je, opčinjena njegovom ocem, polako napuštala vrednosti klasika westerna i uplovljavala u moralne dileme revolveraša iz „dolarske" trilogije („Za šaku dolara", „Za dolar više", „Dobar, rđav, zao").
Clint Eastwood je bio prototip revolveraša kakav smo mi klinci želeli da budemo. Sve ređe smo ponavljali kultnu scenu dvoboja iz „Tačno u podne" u našim takmičenjima u brzom potezanju, ali pucati samo u jednog protivnika nije više bilo inspirativno. Uostalom, Clint ih je baš masovno tamanio. U to vreme nije bilo kineskih radnji da kupite kakvu - takvu repliku „Colta 45" koji je proslavio Wayt Erpa, Billy The Kida ili našeg tuberkuloznog miljenika Doc Holydaya (valjda zato što u dvobojima nije imao šta da izgubi).

Uspeh se teško prašta. Priznati sugrađaninu da je uspeo je ponekad toliko teško da vam se čini da time automatski priznajete da vi za tako nešto niste sposobni. A zašto bi on bio bolji od vas. Strašno je teško tako nešto i prevaliti preko usana, a pri tom to i stvarno misliti.
Utoliko sam, blago rečeno,

Kada sam pre nekoliko godina, u pokušaju da izvučem prijatelja iz psihijatrijske ustanove, ušao na odeljenje za lečenje od šizofrenije u čuvenoj niškoj Toponici, iznenadio sam se da su me uopšte pustili iza zaključanih rešetaka. Bez problema sam se probio do višekrevetne sobe sa mojim prijateljem, usput srdačno pozdravljen od starosedeoca. Neki su mi nudili „biznis", neki nazivali

Srpska Nova Godina nikako nije bila na popisu mojih kulturoloških nasrtaja stvaranja brenda u konkurenciji Nišvila, pozorišnih i rok festivala, festivala klasike, umetničke kolonije otpadnog materijala, niti više stotina pojedinačnih dešavanja koje sam organizovao devedesetih godina - ničim opravdanim entuzijazmom.

Dnevnik jazz festivala (I deo)
I dan - 09. 08.
Dok plaćam sladoled jednom od dvojice mladića ispred Tvrđave, onaj drugi dovikuje: „Nemoj da mu naplatiš sladoled on je direktor jazz festivala". Smejem se iza tamnih naočara dok me obojica vuku za ruku da mi vrate novac. Definitivno sam postao poznat u svom gradu. Nije ni čudo

Koliko god da me je zabolela nepravda koju nam je donelo saopštenje Ministarstva kulture da je Nišville jazz festival - komercijalna manifestacija sumnjive selekcije i nejasne muzičke koncepcije, toliko me je obradovalo što su potpisnici internet peticije za podršku Nišvillu trostruko potukli potpisnike peticije za vraćanje Vesne Rivas i Goce Božinovske na "Farmu"!

Umesto klasičnog bloga prenosim tekst objavljen u današnjem broju "Novog magazina" iznad kojeg je Koraksova karikatura.

 

Sa Betmenom sam se susreo davnih pubertetskih dana listajući legendarni časopis „Čik". Iz nekog razloga svi smo časopis držali levom rukom i čitali pisma čitalaca koja su, u stvari, umetnički oblikovali svojom maštom urednici, potpisujući ime i zanimanje navodnog nosioca iskustva. Na pretposlednjim stranama časopisa - Betmen i Robin su se iz broja u broj

Današnji dan tačno pre 10 godina, tj. dan prestanka NATO bombardovanja je jedan od najtužnijih dana u sećanju moje dece Andreja i Lane.
Na današnji dan te daleke 1999. godine prestali su da kontinuirano dobijaju na poklon „MILKA" čokolade. One od 100 grama nekako su i mogli da prebole, ali one

Stanovita grupa TNT zaokupljala je pažnju moje generacije podjednako kao i moje dece. Uspavljujuća naravoučenija Broja Jedan iz njegovih skorih susreta sa Cezarom, Karlom Velikim ili Homerom imala su pouku da je kroz istoriju neophodno bilo imati pravog savetnika. Lajt-motiv je bila kultna rečenica „ako kaniš pobijediti - ne smiješ izgubiti".