„Ričard Rorti tvrdi: "Demokratija je važnija od filozofije". Sa ovim političkim principom Rorti faktički priprema teren za gubljenje filozofije u kulturnom relativizmu. Platon na početku filozofije kaže upravo suprotno: filozofija je mnogo važnija od demokratije. I ako je pravednost filozofsko ime za politiku kao kolektivnu istinu, onda je pravednost važnija od slobode. Velika kritika demokratske politike kod Platona je svakako ambivalentna. S jedne strane predstavlja lično mišljenje jednog aristokrate. Ali s druge pokazuje stvarni problem, naime osnovnu protivrečnost između slobode i pravednosti. To je na kraju krajeva naša današnja situacija: cena za našu slobodu, ovde u zapadnom svetu, jeste monstruozna nepravednost, unutar naših zemalja, a još više izvan njih. Filozofski rečeno, ne postoji nikakva pravednost u savremenom svetu."

Нема ничег необичног у епидемији грипа. Сваке године на хиљаде људи умире од грипа и у нормалним условима, друштво је научило да се носи са том претњом. С времена на време, епидемија грипа претвори се у планетарну пандемију која однесе ужасан број жртава. Ипак, не постоје докази да ће се тзв. свињски грип, који је за сада однео релативно мали број живота, претворити у пандемију. Пре ће бити да се суочавамо са здравственом кризом која се претвара у моралну драму. 

Иако је свињски грип релативно уобичајена опасност када је у питању гајење свиња, треба рећи да, за сада, здравствени инспектори нису пронашли заражене свиње нигде у Мексику. А зашто га онда зову "свињски грип?" Главни разлог јесте тај што је последњи сој грипа који је генетски подсећао на овај био пронађен код свиња. Но, то не значи да га морамо звати "свињским грипом". Израелски заменик министра здравља, Јаков Лицман, рекао је да у његовој држави неће прихватити овај назив, будући да јеврејски верници не једу свињетину. "Зваћемо га мексичким грипом", казао је. Оно што Лицманов коментар показује јесте то да су име и представа коју стварамо о болести чврсто повезани не са науком, већ са културом.

"Pored odgovora koji je sam po sebi očigledan - da je to svakako interes nacionalnih i međunarodnih političkih i ekonomskih kasti - dodajmo da nepodnošljiva bliskost Miloševićevog političkog projekta izgradnje suverene države Srbije i Đinđićevog ranog filozofskog projekta suverenosti pravne države, upućuje samo na to da su sve ostalo nijanse. Nijanse koje danas nalazimo između Tadića i Nikolića bile su nekada nijanse između Miloševića i Draškovića, nešto kasnije između Đinđića i Koštunice ili, u nekim "drugim kontekstima", nijanse između Gerharda Schrödera i Angele Merkel, ili između Georgea Busha (I ili II) i Billa Clintona. Sve te nijanse pronalazićemo i u budućnosti, sve dok ultimativni okvir politike bude okvir suverene liberalno-demokratske države. Jer, sve te nijanse i figure razlike (dva), uvek u poslednjoj instanci završavaju u (jednom) dominantne državne ideologije."

"Primoran sam od strane Putinovog režima da se bavim i politikom na ovaj prvi, direktan način, i protestvujem protiv njega. U tom kontekstu kritičar sam putinizma – protiv sam potkupljenih intelektualaca koji rade za tajne službe i pokušavaju da ućutkaju svaku misao koja im se protivi. Kada usmrćuju hiljade, kao u Čečeniji, ili kada oslobađaju taoce i pri tome ubiju 200 dece, to je svakako nešto što vas razljućuje. I što se više takvih stvari dešava, imate manje slobode. Danas, majke ubijene dece traže ponovno pokretanje istrage, jer nije jasno ko je tu odgovoran, neki novi dokazi ukazuju da Čečeni nisu prvi pucali. Zato imaju potrebu da kontrolišu informacije i pokušavaju da javnu sferu, otvorenu za debate, zamene svojim intelektualnim marionetama. Ja pokušavam da odbranim slobodu ove sfere."

Iako se obično misli da su teologija i marksizam suprotstavljeni diskursi, Slavoj Žižek u knjizi Čudovišnost Hrista (Otkrovenje, Beograd, 2008) pokazuje da nije nužno tako, tj. da postoju puno „mesta" na kojima se sreću Hrist i Če Gevara, Marks i sv. Pavle, Lenjin i Novi zavet. Koristeći primere iz popularne kulture, slovenački filozof upušta se u spekulativno izazovne analize na tragu Hegelove filozofije religije, dotičući pravoslavlje, kvantnu mehaniku, književnost, virtualnu stvarnost, operu itd., pokazujući da je za postizanje autentične leve političke pozicije neophodno ponovo promisliti poruku Golgote i Raspeća. Bog je mrtav, ali Sveti duh i dalje opstaje u vidu zajednice verujućih, koja može biti i revolucionarna Partija - štaviše, da bi se uopšte mogla organizovati, takva grupacija mora da sledi osnovno hrišćansko iskustvo, jedine religije u kojoj je i sam Bog, makar za trenutak, ateista.

U predgovoru srpskom izdanju, naslova "Teologija i revolucija", Žižek, između ostalog, kaže:

"Samo je jedan pravi odgovor levim intelektualcima dok očajnički iščekuju dolazak novog revolucionarnog „delatnika", nosioca radikalne društvene promene - stara izreka indijanskog plemena Hopi, koja sadrži sjajan hegelovski dijalektički okret od supstancije do subjekta: „Mi smo ti na koje smo čekali". Čekanje da drugi uradi posao za nas jeste način da racionalizujemo našu neaktivnost. Međutim, zamka koju ovde treba izbeći jeste perverzna samoinstrumentalizacija: „Mi smo ti koje čekamo" ne znači da treba da otkrijemo kako smo mi uposlenici sudbine, predodređeni da obavimo taj zadatak - to, naprotiv, znači da nema Velikog Drugog na koga možemo da se oslonimo. U suprotnosti sa klasičnim marksizmom, gde je „istorija na našoj strani" (proletarijat ispunjava predodređeni zadatak univerzalne emancipacije), u sadašnjem „stanju stvari" Veliki Drugi je PROTIV nas: prepušteni sami sebi, unutrašnji potisak našeg istorijskog razvoja vodi katastrofi, tako da je zaustavljanje katastrofe moguće samo ČISTIM VOLUNTARIZMOM tj. našom slobodnom odlukom da se suprotstavimo istorijskoj nužnosti. To je razlog ponovnog izbijanja teologije kao oslonca za radikalnu politiku: paradoks je u tome da se ona pojavljuje ne da bi omogućila „velikom Drugom" da jamči za krajnji uspeh naših težnji, već se, naprotiv, pojavljuje kao zalog naše radikalne slobode, bez oslonca velikog Drugog. Već je Dostojevski bio svestan kako nam Bog stavlja na raspolaganje slobodu i odgovornost: on nije blagonakloni Gospodar, vodič ka sigurnosti, već nas podseća da smo prepušteni sami sebi. Ovaj paradoks leži u samom jezgru protestanske ideje predodređenosti (predestinacije): ona ne znači da nismo stvarno slobodni, budući da je sve unapred određeno; to znači još radikalniju slobodu od obične, slobodu da retroaktivno odredimo (promenimo) samu našu Sudbinu." (str. 5)

Pre nekoliko decenija Jirgen Habermas, jedan od najvećih živih filozofa, zapitao se - čemu još filozofija? Danas, postavljamo slično pitanje, pitanje koje se odnosi na jednu od ključnih ličnosti savremene filozofije, onog na čijem grobu stoji čuvena teza - „mnogi filozofi pokušavali su da shvate svet, a reč je o tome da se on promeni". Dakle - čemu još Marks?

Nekima se može učiniti da je to pitanje ravno skandalu. Oni bi ustvrdili - Marks

That's hot!, omiljena uzrečica Paris Hilton

U jednoj internet anketi, kao krunski dokaz da civilizacija neumitno hita svojoj propasti, navedena je Paris Hilton. Ne neko njeno svojstvo, poseban događaj ili bilo šta slično, već ona per se. U nedavnom razgovoru sa prijateljicom, ona je ustvrdila da Hiltonova predstavlja „sve ono što danas nije u redu sa planetom". Našalio sam se i rekao - „Svakako misliš i na ozonsku rupu?", a ona se složila. Za razliku od drugih „sirotih malih bogatašica", koje su uglavnom uspešne poslovne žene, imaju svoje humanitarne fondacije, Paris troši novac isključivo na zabavu, ne radi ništa bitno i/ili korisno, samoživa je, sebična, nema nikakvu društvenu svest, itd. Moglo bi se reći da je ovo dominantan stav kada je ona u pitanju, sa dodatkom da je većina percipira kao „glupu zlobnu plavušu drolju" kojoj se, eto, posrećilo da bude bogata naslednica.

„Kako doći do masa sa pet teških limenih kutija 35-mm filma koga nemaš gde da prikažeš?"

Ž. L. Godar

(Sledi izveštaj sa Subverzivnog filmskog festivala u Zagrebu, održanog od 18. do 24. maja)

Ključno pitanje, po Žižeku, nije šta je danas živo od događanja '68. - a šta odavno počiva u memljivom grobu istorije - već kako bi se današnja politička situacija videla očima „poslednje revolucije". Odgovor na ovo pitanje nije previše optimističan - „leva kretanja" označila su kraj perioda obeleženog jednom idejom, danas krajnje nepopularnom, idejom komunizma, koja se u svojoj načnoj formi uobličila krajem XIX veka u Marksovom Kapitalu, da bi svoje poslednje izdanke ponudila u Maovoj „kulturnoj revoluciji" i zbivanjima '68. Za razliku od pokojeg sentimentalnog nostalgičara, koji bi se pozvao na činjenicu da i dalje postoje nominalno komunističke zemlje, kao što su Kuba ili Severna Koreja - Kina je, čini se, ispala sa ovog spiska zbog ekonomskih reformi - Žižek je po ovom pitanju pesimistički decidan - ne sanja novu Komunističku partiju i nije siguran kuda je „svetski duh" krenuo. Ono što se iz njegove pozicije vidi kao sigurno jeste da je '68. bila pre subverzija negoli revolucija, kasnije i sama integrisana u liberalni sistem, forma rumspringa koja je naknadno poslužila za legitimaciju nove političke elite, koja je, uglavnom pristajući na socijademokratiju, odustala od toga da suštinski menja svet alias ukine klasnu razliku.

Drage blogerke i dragi blogeri,

it's been a while... a ja bejah zauzet, bolestan, završavah roman, svašta radih... I dok ne stigne završni deo "Kosovske trilogije", odlučio sam sa vama da podelim polemiku između gospodina Antonića, političkog analitičara, i moje malenkosti. Kako me je eksplicitno pomenuo, dao mi je zgodnu priliku da mu repliciram, a sve u ime istine, objektivnijeg novinarstva i svestranog informisanja građana. Here

Travestija, cross-dressing i "nevolje s rodom" teme su današnjeg bloga. Prenosim skraćen tekst Biljane Kosmogine, porno-spisateljice, koji opisuje how it feels like for a girl less ordinary.

CIGANKE LETE U NEBO

"Na Slaviji u bus ulaze dve osobe, Cigani crossdressirani u žensku