ovo je pesma za tebe:

volim te kao kad tiha kiša pada

temeljito.

volim kad mi kažeš:

nemoj da se voziš samnom

danas:

nešto sam romantičan!

a kočnice čujem iz off-a.

volim crveno na semaforu:

pa te ljubim, ljubim.

do zelenog.

Biće dobro. Znam.

Ona je dama i borac. Moja majka.

Kaplje infuzija u levu ruku,

ja spuštam mini plazmu, jednu sa čokoladom

jednu bez, mleko 1,6%,

i par ružičastih čaša na...nešto.

Na tome stoji špric.

Idi ti kući sada, ovo će da traje,

a treba da vidim šta Teofil kaže...

Ušla je juče u moju sobu i rekla:

E, ja ne vidim na levo oko. Sa osmehom.

Ja sam prsla u smeh...mislila sam da je smislila nešto.

pa onda:

kada me odjednom zgrabiš

i izljubiš mi stopala

lagano

i kad kreneš naviše

pogledaš me onim

pogledom koji topi moju

supstancu i

šapneš:

evo ti Pesma

pa hodaj.

 i posle svega:

hvala nikiti. za sve.

i gotovo ceo  dan zanemela,
posle današnje vesti.

gošće autorke: biljana pajić i arijana obradović

Istina je – irski ples je više sport nego ples! Uz svu fizičku spremnost i sate i sate treninga, tu su i takmičenja koja mnogo više podsećaju na sportska nadmetanja nego na ples kao umetnost. Nama se, kao plesačima, to dopada. Takmičarski duh je uvek dobro razvijati do izvesnih granica, a s obzirom na neophodne pripreme, tempo treninga i stečeno znanje nam daju dobru osnovu da taj naš sport kasnije razvijemo u umetnost na sceni pred publikom.

Ja htela da pišem blog. Nisam odavno.

Sinoć mi pade na pamet da , zapravo, nema

žena koje sviraju duvačke instrumente u rock, i

jazz muzici...pa rekoh da otvorim značajnu temu....

Pa prespavah, tema mi se, iz potpuno ličnih razloga učini

trivijalnom... pa , odlučih da menjam...

Kraj leta , i ova težina u vazduhu...znam da znate osećaj,

me povukla da pričam o tome kako je teško tražiti i naći ,pomoć