Hvala internetu.
I mom čedu.
Čuli se skajpom, neki dan....
I pitam ja: šta slušaš ?
A on kaže: Klausa Nomija...znaš, radio je i sa
Bowiem...
Ponovim Klaus Nomi?
Poče da mi se razgrće neka magla u glavi.
On kaže da, taj....
I vrati me....

Klaus Nomi je nešto posebno.

Rodio se kao Klaus Sperber 1944, u Bavarskoj.
Otac mu je poginuo u ratu, majka i on su bili sami.
Tokom šezdesetih radio je

Rečenica kojom je najavljivan film
It might get loud
glasi:

ako potrčiš za belim zecom
u meku tamu,

evo je. pljušti.

Robert Smit, pevač grupe Cure, poklonio je

Dejvidu Bouviju fosiliziranog kameleona za

pedeseti rođendan.

Znate zašto.

Promene, mnogostruke, manje ili

više uspešne, obeležile su njegov život, i

naročito njegovu karijeru.

Videla sam negde podatak da je treći po

zastupljenosti na internetu od svih umetnika,

pa neću da vas smaram fazama kroz koje je

prolazio i likovima u koje je sa lakoćom ulazio.

O nečem specifičnom ću.

to je bittersweet priča o najboljem, najuspešnijem,
najharizmatičnijem klizaču modernog umetničkog klizanja.

Biće dobro. Znam.

Ona je dama i borac. Moja majka.

Kaplje infuzija u levu ruku,

ja spuštam mini plazmu, jednu sa čokoladom

jednu bez, mleko 1,6%,

i par ružičastih čaša na...nešto.

Na tome stoji špric.

Idi ti kući sada, ovo će da traje,

a treba da vidim šta Teofil kaže...

Ušla je juče u moju sobu i rekla:

E, ja ne vidim na levo oko. Sa osmehom.

Ja sam prsla u smeh...mislila sam da je smislila nešto.

pa onda:

inspirisana poslednjim

milutinovim blogom, edi - va ima ideju: