Pre  pet  godina  i  neki  mesec  više otvorio sam svoj  sajt  „djordjebobic.com“  i  objavio prvi  tekst,  pa  evo  ga  sada  ovde, da se podsetim  o  čemu  to  beše ...

Beograd je svet ...

 Ovi baštovani (baštovanci, baštovančine, baštovančići ... ) umesto rekonstrukcije u formi španske serije mogli su uredno i na vreme da zalivaju tu posrnulu biljčicu ... ili da porade na pronalaženju i angažovanju baštovana koji se u biljke razume, ne mnogo, ali da svakako može uočiti na prvi pogled razliku između karanfila, lepog Jove i hrasta ...

 

 

 ... cirrusi, cumulusi, cirrocumulusi, nimbostratusi, stratocumulisi, cumulonimbusi ... kada će već neko tim dužnosnicima u rekonstrukciji da kaže gde su ...

 

Beograd je preplavljen bilbordima od pre neku godinu kad je otkriveno da se preko ovih velikih slika mogu saopštiti poruke, političke, komercijalne ili već nekakve i kojima se građani obaveštavaju kako i gde da bitno unaprede svoj život, bilo da glasaju za nekog sa spasonosnim političkim sloganom ili da kupe novi tip mobilnog telefona. Bilbordi svojim šturim porukama koje su takve da bi se čitale u hodu, pored toga što ne saopštavaju ništa važno i što nisu ništa do agresivnog šuma koji je nametljiv, jeste i novi način komunikacije, veoma jednosmerne jer sa takovom porukom nema diskusije. Nemoguće je odgovoriti na nju, ta vrsta i forma poruke je konačna. A ne može se ni napustiti prostor gde je ona, čak ni okretanje glave ne pomaže, jer već na sledećem ćošku sačekuje druga, ista banalna poruka i ne ostaje ništa drugo do prihvatanje, Dakle, da se glasa ili da se ode u prodavnicu, na folk koncert ili u Egipat na letovanje mada MIN to sada ne preporučuje. Bilbord je veoma agresivno sredstvo za pritisak i sasvim nedemokratsko.

Ovih dana tema je Hrast star šesto godina koji se grubom greškom neodgovornih projektanata autoputa a i onih okolo, raznih institucija za kojekakve zaštite prirode i slično, našao na trasi saobraćajnice i treba da bude iskorenjen pa se digla narodna graja i protesti su u toku. Hrast je star ali izgleda veoma živahan, zdravo se drži i neobično je važan ovim činom države za zgranute i pobunjene ljude koji okolo žive a Hrast im je svetilište. Mesto gde se beleži memorija i čuva tradicija jer su ispod tog Hrasta vekovima opstajali, pa je rušilački gest atak na njihov identitet, slobodu verovanja, istoriju i svekoliki svet u kome žive.  

Onda, kad se sve uskomešalo zbog ove drvosekačke svinjarije, onaj Velja ilić ministar po ko zna koji put i to u različitim oblastima, sada je stigao do urbanizma, setio se i predložio rešenje koje je maznuo od Solomona i rekao da će se to drvo presaditi, jbš šesto godina korenja u tlu a za tu vrstu drveća je poznato da kolika mu kruna toliki mu je koren pa onda ako je kruna u prečniku desetak metara onda je i korenje toliko i presađivanje je sasvim rizično i neizvesno što se ponovnog proklijavanja tiče.

U središtu Beograda je Trg Republike, nekada Pozorišni trg, kao u većini evropskih gradova koji su iz monarhije prešli na republikansku stranu. Određivanje i imenovanje posebno naglašenog mesta u središtu grada nedvosmislena je potvrda da se to republikansko opredeljenje stvarno dogodilo. U okolini trga, u celom gradu i u državi, naravno, republika postoji. Tokom vremena od kada je ustanovljena prolazi kroz razne peripetije i u našim sluđenim okolnostima ipak napreduje sa ciljem da jednom postane i prava demokratska. U Beogradu je to malo pomereno i drugačije, (a šta bi drugo?), jer na Trgu Republike dominira Knez Mihailo, a ne neki republikanac ili bar neki drugačiji simbol koji bi republikansku provinijenciju grada proklamovao i neprekidno opominjao Beograđane i njihove goste u kakvom društvenom uređenju žive. Ali, zatekao se predstavnik monarhije pa je bilo zametno premeštati ga pa je tu i ostao. To je dobro radi kontinuiteta i naglašavanja da mi nismo tek tako, ni iz čega, osvojili pravo da budemo republika. Ipak, Knez, tu stoji i da saopšti da to nije zauvek i da monarhija može da se vrati. Scenografija je spremna za sve okolnosti, a istorija nas uči da je to racionalan pristup.

Gost Autor: Prof. dr. Vladimir Macura, arhitekta

Vladinoi pismo upućeno pre dva dana Milici Bogojević-Bobić naslednici autorskih prava na Domu štampe na Trgu Republike koji je projektovao njen  otac Arhitekta Ratomir Bogojević, objavljujem  uz njegovu saglasnost u celini.  

Draga Milice,

Pridružujem se apelu protiv “rekompozicije fasade” Doma štampe koji si poslala.

Jednino što mogu da kažem jeste da je namera prekrajanja Doma štampe SVINJARIJA. Od investitora i nismo nista drugo mogli da očekujemo, to je po pravilu nekulturan svet, jos uvek teško alav na paru, bez osećanja bilo kakve društvene obaveze ili svesti o istoj.

Kroz Beograd teku dve reke i on zato ima četiri obale, ali ga je već nekoliko decenija teško privesti njima, posebno tamo na desnu obalu Save i Dunava. Nikako da središnji deo grada dodirne reku, valjda zbog toga što je sa reka i obala odvajkada dolazilo neko zlo, neprijateljske vojske, poplave, podzemne vode, pa se otpor ka obalama utkao u biće ljudi. Primer kako prirodno okruženje generiše genetsku formu. Vekovima unazad tamo su se gradile fortifikacije, privremena pristaništa, pruge, magacini, industrija i ostali za to dragoceno gradsko mesto neprimereni objekti, pa ni nekoliko pokušaja u proteklim decenijama da se to promeni nije urodilo plodom. Ipak, sada je to jedan grad, i Stari Beograd i Novi Beograd i Zemun, a biće i Treći na levoj obali Dunava, prilike su se promenile, ali da bi se obale mogle gledati u oči i da bi zaista bile deo Beograda desna obala će morati da se promeni da bi se tu grad zaista spustio na reku i ogledao se u njoj.

Nikada se ne treba opustiti u ovom gradu i pomisliti da se odmaklo ka nekoj uznapredovaloj fazi urbane civilizacije. Jer, da bi se na tom putu napredovalo jedan važan uslov je čuvanje kulturnog nasleđa i briga o vrednostima stvorenih u proteklom vremenu, pre nego smo počeli koračanje unapred. Bilo je do skora pravilo da kretanje unapred izvire iz onog što je stvoreno pre polaska, da bude unapređenje i nastavak dela predhodnika. Tako je bilo odvajkada, sve do danas kada je ovladao lukrativni kriterij naručioca a kome su se pridružili i podržali ga arhitekte i po cenu stavljanja etike esnafa na stranu.

Ovog puta je tema Dom štampe na Trgu Republike čiji je autor Arhitekta Ratomir Bogojević, izgrađen 1961 godine po dobijenoj prvoj nagradi na konkursu iz 1957 godine. Ovom zdanju preti nasilje u skaldu sa turbo varijantom civilizacijskog modela koji je ovde, u Beogradu, na putu da prevlada.