Budućnost je na horizontu, hteli to ili ne, ipak će ona stići a kako će onda to da izgleda po gradu ima da se tek vidi. Sve se naglo menja pa te mene ne zaobilaze ni grad. A i kako bi, grad je oduvek bio središte gde se događala komunikacija, prvo među građanima a potom i sa onima što prihode gradu iz raznih razloga. I onda, na tom mestu, u gradu, okupljeni a potrebiti za komunikacijom koja podrazumeva razmenu mišljenja, pa trgovinu, akcije razne iz kulture, nekulture takođe, političko iskaziivanje, sportska prepucavanja, utucavanje vremena, upoznavanje međusobno iz raznih motiva i ciljeva i moglo bi se nabrajati beskrajno u tom smislu, ali ima i toga gde smisao fali a bez čega taj smisao ne bi valajo. Nedostatak svega toga učinio bi da grada ne bi ni bilo kažu upućeni. To traje još od kada je na onoj raskrsnici nastala pijaca kao gradski iskon. Dakle, odvajkada je komunikacija ubeležena u gradsko biće gde su stasali građani, stvaraoci i prezenteri gradskog života i glumci u toj urbanoj scenografiji.

 Ovde nema kraja inventivnosti koja je po svoj prilici genetska osobina narodna te proradi u odsudnom trenutku ...  Tako se setiše, nadošlo im, uvideše da ovde u lokalu nema šanse da se nađe iko ko ume da rešava stvari.

 

Počelo je s crtanjem po zidovima pećine, poruke i umolnce onom odozgo koji tada nije bio identifikovan ali je, kako su umislili pećinari kad ne bi mogli sami da reše problem, bio u stanju i moći da uredi stvar i liši ih nevolje i brige. Onda, kasnije, kako je sve raslo i postajalo složenije, posebno uz pojavu različitih mišljenja o istoj stvari, neki tada već nadmoćni su shvatili da je došao trenutak za promene i odlučili da učine novi korak da bi se to sve stavilo pod kontrolu i ta rastuća raspusnost ukrotila. Između ostalog, udesili su da se dogodi religija i konačno identifikuje onaj odozgo imenom i prezimenom. Na raznim mestima po planeti u skladu sa pojedinačnim kulturnim modelom, nametnuto je verovanje, prvo u mnogoboštvo a onda se vremenom svelo na jednog, božanstvo u koga se veruje jer je tako efikasnija kontrola bila moguća a i lukrativni deo tog procesa je imao bolji učinak. Onda je taj jedan koji je za primer nenadmoćnima uvek bio mučenik dobio konkurenciju kao što je to red na svakom tržištu jer bez konkurencije nema uspeha pa i kad se radi o duhovnim sferama.

Esej iz knjige „Iznuđena arhitektura“ koju pripremam za ovu godinu

Praotac je oslobođen obaveze da brine o opstanku svog plemena jer je zaduženje preneo na potomke, zainteresovan za posledice svog nekdanjeg bavljenja arhitekturom kada je uređivao pećinu obilazio planetu i stigao na njenu severnu stranu u beskrajni ledeni prostor. Ugledao je tamo iglo, arhitektonsku tvorevinu namenjenu obitavanju, o kojoj su mu pričali da je u prostoru oko severnog pola i da ga grade Inuiti, takođe njegovi potomci. Sve je bilo u skladu sa kazivanjima, iglo je neveliko zdanje od komada leda u kome porodice lovaca na foke nalaze zaklon od agresivnog okruženja a njegovim graditeljima osim leda nikakav drugi materijal nije dostupan i uverio se da ga oni vešto i svrsishodno koriste ne bi li obezbedili prostor za preživljavanje i opstanak.

Šefe, doveslao sam iz Dubaija i sad pitaj onog malog gde ovo da iskrcam ... !

Rupica u zidu nikad manja ali Onaj iz budućnosti Srbije kaže da uprkos tome nikad veći privredni rast i bdp i plate i penzije i svetla budućnost nije otuda izašla i preti da nas usreći ...