Knjiga „Traganje za gradom“ je pogled na rad Arhitekte Đorđa Bobića u proteklih pedeset godina. Izabranih sto pet projekata i tekstova nastalih u proteklih pola veka traganja (za gradom) prikazani su redosledom po godinama kako su stvarani, u izvornom obliku prvog pojavljivanja.

Taman prođe ono sa aflatoksinantnim mlekom i misliš da je repertoar gluposti za ovu godinu ispunjen i da možeš da se bar malo opustiš a onda pročitaš u novinama:    

 Karadžićev plan: Marakanu i "JNA" srušiti, pa sagraditi jedan stadion!

Nema komentara, nemoćan si pred ovim nasiljem na pamet. Još je gore što će se oko ove nebuloze razviti burna, kreativna diskusija po štampi i teveima i po kafićima i politkomovima, eto, ima tužni narod čime da se zanima.

Dakle, ipak ne mogu da odolim a da ne kažem o tome. Nacionalni stadion u Beogradu je na vidiku i već je potpisan ugovor o tom poduhvatu, neki Englezi su u pitanju izgleda, mada se ne zna odakle pare i gde će taj objekat da bude izgrađen, ali nema veze, idemo napred uprkos logici i ekonomiji koje kao što je iskustvom i empirijom u ovoj zemlji dokazano, samo otežavaju stvari i koče napredak. I kako to biva u naviknutoj brzopletosti koja je postala način ponašanja o realnim potrebama se ne govori, ni reči o tome, koga to još zanima, velike reči i ideje su važne kao i oko svega drugog u državi.

Beograd je kao otvorena knjiga iz koje se mogu pročitati gradske priče još od nekada, ali se može proniknuti i u ono što sledi. Svaka ulica, zgrada ili neki kvart su poglavlja ili pasusi te knjige gde je zapisano šta tu jeste ili šta je nekad bilo, pa pažljivi čitač, ljubitelj gradske literature, ima priliku da sriče o događajima i promenama koje su mnogi pisci knjige odvajkada zapisivali. A posebno su na ceni oni koji su se trudili da pišu o arhitekturi, jer su arte facti iz te sfere uočljivi, nezaobilazni i dugo traju u gradu. Arhitektonika grada sadrži i emituje informacije o stvaranju gradske matrice i gradskog lika kroz sebe samu u vremenu od kada je grad nastao sve do ovog stanja u sadašnjici.

Prolazi polako nepogoda izazvana poplavom aflatoksikovanog mleka pa je nekako ostala po strani Genetski modifikovana hrana (GMO) za koju se tvrdi da je zaslugom vlasti pre svega, građani nebesne otadžbine ne konzumiraju. Samo zdravo i vitaminski bez obzira na procente koji su po Ajnštajnu podložni relativizaciji i to po potrebi dužnosnika kad se vade iz problema u koji se nepromišljeno sami uvaljuju.

Ali budimo realni, GMO se proizvodi iznuđeno, bliži se kraj onog povrća što raste autohtono iz semena bez umešavanja ljudi. Toga roda nije dovoljno, razlog je uvećanje broja zemljana, ima mnogo usta koja ga potražuju pa je nadoknada nedostajuće količine proizvedena sa dodatcima koji ubrzavaju rast, povećavaju količinu i daju veoma lep izgled. Povrće tako poraslo je kao kičicom molovano, čak i oku ugodnije nego što to priroda na svoj starinski i stereotipan način može da priušti ogladneloj planetarnoj populaciji.

Grad je odvajkada biće sazdano od bezbroj reči i zavisno od njihovog mesta u rečenici događali su se i prepoznavali gradski ambijenti sa različitim značenjima. Umnoženo značenje je iskazivano na različite, često sasvim suprotne ili čak sukobljene načine, ali je i pored toga grad unutar svojih zidina bio stabilan oslonac građanima jer, u to vreme, nisu naglo menjana gramatička pravila, ambijent i način komuniciranja. Višeznačnost gradskog bića je bila stabilan model, odlikovala se definisanim načinom govora i pazilo se na izgovorene reči, poštovao se vrednosni kod. I onda su se menjala pravila, ali u ritmu koji su građani mogli da prate i budu dovoljno spremni na prihvatanje novih ili starih ali ponovo uvedenih, unekoliko izmenjenih, pravila.

Zaista, izgled kuće ili bilo čega, čegrtaljke za decu na primer nema veze kakav je, samo da stvar ima prođu na pijaci ...  dotle je došlo !

 

Praotac je useljavajući se u pećinu i vršeći male, neophodne dorade a posle, tešući grane za onu nastrešnicu na ivici šume koja postade prvi trag o arhitekturi, imao neku ne sasvim jasnu, danas bi rekli podsvesnu, potrebu da učini građevinu pre svega korisnom ali i da to što dela bude i oku ugodno. Estetika u to doba nije bila još uočena i određena nekim pravilima pa Praotac nije  bio svestan njenog postojanja niti njene uloge jer je imao značajnije probleme u vezi opstanka, zadovoljavao se da izgled građevine bude usaglašen sa namenom, funkcionalnim potrebama, mogućnostima koje je nudio alat i upotrebljeni meterijal. Vremenom, nejasan osećaj vizuelne ugodnosti je postajao artikulisan, posebno kada je video komšisku građevinu tu iza brda, uporedio, ustanovio je da komšiska građevina prija gledanju više nego njegova, uočio je i tom prilikom prareferentu vrednost, vratio se do svoje nastrešnice i dopunio je. Posle je pozvao komšiju da vidi učinjeno delo i pradiskusija o ahitekturi je začeta tog praistoriskog predvečerja.

 

Razmišljam o tome kako je Miguel de Cervantes u ono vreme, negde početkon sedamnaestog veka,  bio vidovit, kako je putovao kroz vreme i kako je našao put do inspiracije ovom  savremenom Srbijom gde nema vetrenjača već vodenica ... i onda, još tada nastade Don Quijote de la Mancha ...  i borba sa vetrenjačama ... ovde je u punom jeku ...

Građevinarstvo u Srbiji je u krizi.

Gradi se po neka malo veća kuća, uglavnom tržni centri, ponegde se završavaju zgrade započete ranije u vreme kad je bilo komotnije graditi, uglavnom su u toku sitne dogradnje i popravke i poneko krečenje a i divlja gradnja je utihnula ne zato što su zadovoljene potrebe u nastanjivanju već ti autentični neimari nemaju više ni za sekundarni materijal.  I onda treba imati na umu da se radi o više desetina hiljada ljudi, delatnika i učesnika u gradnji koji su pogođeni posledicama krize a to su zidari, projektanti, opremaši, proizvođači materijala, naravno i investitori a ima ih još veoma mnogo u ovoj branši pa bi nabrajanje svih moglo izazvati depresiju kod čitaoca.