Tema nije blagdanska, novogodišnja, božićna, niti u bilo kom smislu praznična, nego držeći se reči mog pokojnog dede Dedovića kad je već bio zašao u godine: Nemoj mi molim te više čestitati rođendane i Nove Godine, to me samo podseća koliko sam bliži kraju, napisah ovaj običan, ordinaran, možda i banalan tekst, ocenite sami.

Vreme događanja, 1961 godina, ja, drugo polugođe osmog razreda OŠ Branko Božović u Titogradu. Bio je kraj Aprila, čini mi se, ili početak Marta, vreme sunčano, temperatura oko + 20 stepeni i nas desetak drugara na Moraču da se kupamo. Bila nam pred nosom, ni pet minuta. Smandrljamo se k'o divokoze, pardon, divojarci, niz urvinu do Pločica, naše omiljene plaže. Počnemo da se svlačimo kad: Viđi kak'e donje gaće nosi Mikele!

Šta da vam kažem, nije lako a biće još teže. Jebemliga, to je taj toliko izvikani život. Dan pre nego je moja majka Radmila polomila kuk, ja sam preturajući po fijokama/ladicama, tražio sam na papiriću zapisan telefonski broj, naišao na crno-belu fotografiju sa još dobro vidljivim ljubičastim pečatom na desnoj margini: Foto Lokrum-Dubrovnik. Na fotki ona, moja majka, brat i ja, na steni s nogama u morskoslanoj vodi. Ja petogodišnjak,

Šta je vreme do protok mog života! Pre mog rođenja vreme za mene nije postojalo kao što za mene neće postojati posle moje smrti. To me niti uzbuđuje niti uznemirava, činjenica kao činjenica i ništa drugo. Vreme tokom života mi, teklo je nekad sporo, nikad da prođe a bogami mnogo puta mi je prolazilo brzo kao da ga vozi Valentino Rosi! Klizilo je brže od peska iz šake raširenih prstiju. Kao mlad imao sam vremena za sve, bukvalno za sve! Da imam devojke, da sa društvom obilazim kafane, da studiram, da igram fudbal, da pecam, da skitam, putujem… Bilo me je svuda po Beogradu, na

Iako mi je otac bio strastveni pušač, ono, žutobraon prsti, pregoreli, pušio je tri, četiri kutije niške Drine dnevno, pušenje me nije privlačilo sve do pred kraj osnovne škole. Onda je jedan drugar iz odelenja doneo kotroban, živeo je u obližnjem selu, gajili su između ostalog duvan i on je s vremena na vreme uspevao da mazne krupno rezanog crnog duvana a la Gitanes, dovoljno za jedno pešes cigareta. Uvijali smo ga

Prvi pravi veliki Ringišpil video sam 1951 godine ispod Kalemegdana, na velikoj ledini koja se prostirala od Nebojšine kule do Kapije Eugena Savojskog. Edit: Pre minut i po, saznah da je to Kapija Karla VI ali to ništa ne menja na stvari o kojoj želim da pišem. Tu sam prvi put video i gole do pasa, lojem namazane, bosonoge Pelivane, no o njima drugom prilikom. Ogromno vrteće čudovište i razdragana lica vojnika i Zuski, privlačenje i odbacivanje devojaka, njihova veselaaliipakprpa cika, nisu mogli a da ne privuku moju petogodišnju pažnju. Sa ipak pristojne daljine, blenuo sam otvorenih usta, mogao je neki neoprezan ili dekoncentrisan vrabac da mi uleti u njih, u to mahnito i cikavo vrteće šarenilo. 'Oćeš jedan krug, pitao me Ljupče Dorćolac, matorac od oko dvanaest godina, koji me bio usvojio i učio svim mogućim manguplucima. Jedva sam kroz potpuno isušeno grlo ispovrteo reč: Neću!

Dragi prijatelju, molim Te da mi kažeš da li je onaj blog plod nečeg ozbiljnog ili da dam signal za zezanje.

Vidiš i sam da je narod zanemeo, niko nije navikao na Tebe TAKVOG!

A ako je nešto ozbiljno, javi, tu sam!

Briši smesta!

Ovo su samo dve od nekoliko PP poruka koje sam dobio od dragih ljudi, zvan sam i telefonom...pa poslušah savet i obrisah TESTAMENT! Nije mi bila namera da uzbunjujem ili maltretiram nikoga, tako se osećam nekoliko poslednjih dana i (možda je glupo...jeste sigurno!) sedoh pred Lap Top i direkt po tastaturi.

U većini naroda jezički korpus sadrži u sebi kao nerazdvojan deo, psovke.
U većini naroda, psovke su uglavnom blage i kreću se u dijapazonu od: Idi u dupe, svinjska Madona, svinjska mizerija...do goveđe ili pileće govno, jebi se, guzičaru...But, ima i naroda koji su psovku izdigli do neslućenih imaginativnih visina. Uprkos svojstvenoj mi skromnosti ali zahvaljujući dugom životnom iskustvu, usuđujem se da tvrdim da je naš narod jedan od tih. Od Stefana Nemanje pa do danas, protekao je dovoljno dug  vremenski period da bi psovka u Srba dostigla zavidan nivo koji se nalazi u samom svetskom vrhu. Pominjanje majke (najčešće), oca, sestre, bliže i dalje rodbine, delova tela...u običnom razgovoru upotrebljava se češće nego: Dobar dan! Uz pominjanje majke, sestre, tetke, strine... obavezno je locirati mesto u koje se smešta muški polni organ, kao npr: U pičku, u dupe, u sisu krvavu, u usta...

Imao sam osam godina, bio sam u drugom polugodištu drugog razreda osnovne škole. Ne znajući najasnije ni čemu služe razni delovi mog tela ali indoktriniran odasvud i od svakoga a posebice od učiteljice nam, rešio sam da u strogoj tajnosti, krijući to kao zmija noge, čestitam Drugu Titu rođendan! Moja tajnovitost je nastala iz želje da kad mi Drug Tito bude uzvratio i zahvalio se, na sva zvona, mašući odgovorom, to objavim znanim i neznanim i podignem svoj ionako visok rejting. Danima sam šetao od trafike do trafike nikako ne mogući da se odlučim za razglednicu koju bih mu poslao, na kojoj bih napisao čestitku! Naposletku sam kupio jednu u jarkim bojama na kojoj je bila fotografija potoka oivičenog žbunjem i iza gustom šumom.

Sve teže hodam ali sam uporan, izlazim svako prepodne i poslepodne u kraću ili dužu šetnju. Preko ramena nosim zelenu američku vojničku torbu i u njoj flašicu vode, bočicu sa alkoholom, cigarete, ukrštenicu i hemijslku olovku, zlu ne trebalo, ako sednem u neki kafić da popijem produženi sa mlekom. Zagledam, obratim mu se, pomilujem svakog psa kojeg sretnem. Retko srećem poznanike, s mene pa na uštap.

Nesigurno hodam, polineuropatija mi se sa tabana popela do kolena. Juče sam mobilnim zvao lekarku sa Neurologije ali mi se javila sa porukom da je na odmoru do 20. jula. Ipak

Knjige i doba u kojem sam ih čitao.

U jednu veliku svesku, ustvari tz rokovnik, 1989 godine počeo sam da zapisujem knjige koje sam pročitao. Ne sećam se šta me je na to ponukalo.

Te 1989 godine pročitao sam:

1.    ŽENE U PEJSAŽU KRAJ REKE, Hajnriha Bela

2.    PRINC VATRE, Filipa Davida

3.    PREDEO SLIKAN ČAJEM, Milorada Pavića

4.    PRIPOVETKE, Ivana Bunjina

5.    AJNŠTAJN PRELAZI LABU KOD HAMBURGA, Zigfrida Lenca

6.    JEDNOSTAVNOST, Davida Albaharija

7.    FORSIRANJE ROMANA REKE, Dubravke