Šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, jakne okićene raznoraznim bedževima, ličio sam na pokretnu hipirokerskupank jelku. Dijapazon je bio veoma širok. Od omiljenih mi rok i pank grupa, Mikovog jezika, Džimi Hendriksa, Če Gevare do bedževa sopstvene mi izrade sa izrekama i porukama tipa: Et si omnes ego non. Omiljeni su mi bili i bedževi (kolekcija) mog drugara advertajzera iz Ljubljane sa natpisom Fenix i prikazanom stilizovanom mačkom sa četiri oka.

Moja divna drugarica, prijateljica, rod rođeni, pre neki dan dok smo pušili ispred Narodnog Muzeja posle razgledanja izložbe Jana Fabra i čekajući moju bolju tričetvrtinu da izađe, videvši me sa štapom, pitala me je da li je to toliko ozbiljno? Odgovorio sam joj da su me stavili na listu za ugradnju veštačkog kolena. Ajao, rekla je ali ako će ti biti bolje onda uradi to. U to izađe moja bolja tričetvrtina. Izljubiše se i zagrliše. Raspričasmo se, pridružiše nam se deca pokojnog nam prijatelja, prelepi, visoki, brat i sestra. Kad oni odoše naiđe i žena

Na Krfu, dok sam u hladu pomorandže i limuna pio poslepodnevnu kafu, čuo sam je i sinulo mi je! Sinjavalo je to meni i ranije ali se razbijeno svakodnevnim koještarijma gubilo i nestajalo. Slušam ih ceo život i pored vrapčića, najdraže su mi ptice! Kad ih vidim onako sivkasto plavičaste sa crnom trakom oko vrata, uvek mi na pamet padne Dega...pa i Riri Lotrek, ma i Mone i Mane i Renoar...

E da, šta mi je to sinulo dok sam... Gugutka je jedina ptica na svetu...evo opet mi je sinulo, ustvari ovoga časa se setih jedne od kratkih priča Brane Crnčevića iz zbirke Dnevnik jednog... Mrzi me da tražim knjigu ali ću je prepričati po sećanju, ukratko.

Da vam pričam o njemu? A zašto baš ja.... uostalom, pristajem, ustvari neće mi biti teško. Pre dvadesetak dana sam bio na otvaranju njegove samostalne izložbe, pozvao me mobilnim i rekao da se pozivnica na kojoj sam svojom rukom napisao tvoje ime i prezime i adresu, nalepio prethodno je olizavši, marku, vratila sa oznakom nepoznat! Svratio sam u galeriju i pre podne dok je postavljao slike. Iskreno me obradovao njegov poziv. Znamo se skoro

Omne animal triste post coitum, veli stara latinska izreka. Pre no što se pozabavim ljudskim rodom koji je takođe animalnog porekla, moram reći da od malena pamtim tužan izraz na licima pasa koji se posle sparivanja, još uvek spojeni, vrte u krug ili mužjak vuče na jednu stranu, ženka na drugu ili jače vuče slabije. Taj izraz je zaista triste! Izgledaju kao da su skrivili nešto, uši su im pognute, tužno molećiv pogled, dirljivo za gledati a pomoći nikako.

U životu sam se nagledao koitusa petlova s kokoškama, vrabica i vrabaca, golubica i golubova, konja i kobila, bikova i krava, nerasta i prasica, čak šimpanza ali nigde ne videh to triste, naprotiv, kokoška bi se, što bi rekao Branko Ćopić, razrakoljila, otresla perje i nastavila da čeprka po bunjištu ili već gde ne, pevac zvani horoz bi kukuriknuo iz sveg glasa uz mahnito mahanje krilima...

Stalo je meni do ljudi na Kosovu i Metohiji, stalo mi je i do teritorije po kojoj se nekad slobodno promicah i živeh, ne stalo, nego me duša boli ali! Mnogo je ali proteklo Savom, Dunavom, Moravom, Sitnicom, Labom, Nerodimkom, Crnim i Belim Drimom da bismo došli dovde dokle smo došli. Problem se vuče još od prvog susreta Slovena/Soraba/Srbalja/Srba sa Ilirima/Arnautima/Šiptarima/Arbanasima/Albancima, a dobri su izgledi da će se vući dok je sveta i veka.

Dobro pamtim kako je tada izgledala a danas je sigurno ne bih prepoznao. Ni ona mene, ipak imamo preko šezdeset godina. Znam da sam se zaljubio u nju čim sam je video a najveće zadovoljstvo sam osetio kada me je učiteljica zato što sam bio nemirko, premestila da sedim sa devojčicom. Naravno to je bila ona! Sedenje sa devojčicom je u to vreme predstavljalo kaznu, pedagošku meru. Meni nije ni malo smetalo zadirkivanje

Namerno parafrazirah Frenkija. Koj’ će mi moj Strangers in the night, kada postadoh stranac sam sebi i po danu! Odnosno, čuči u meni stranac povazdan i noću i danju! Ne stranci nego samo jedan a i njega mi je preko glave! Ne znam šta ću sam sa sobom! Dijafragma

Jasmina Stijović, moja drugarica.

Jes da je ovo objavila letos i ja je pitao da objavim, ona previdela i javila mi se u sred zime. Kako god, volim kako piše.

НИКАД НИКАКВЕ ПРАШКОВЕ НЕ ПИЈЕМ КАД МЕ БОЛИ ГЛАВА НЕГО ЧЕКАМ ДА НЕСТАНЕ ПРЕ ИЛИ КАСНИЈЕ....ТО САД

Rođen sam.

Živ sam.