Šta da vam kažem, nije lako a biće još teže. Jebemliga, to je taj toliko izvikani život. Dan pre nego je moja majka Radmila polomila kuk, ja sam preturajući po fijokama/ladicama, tražio sam na papiriću zapisan telefonski broj, naišao na crno-belu fotografiju sa još dobro vidljivim ljubičastim pečatom na desnoj margini: Foto Lokrum-Dubrovnik. Na fotki ona, moja majka, brat i ja, na steni s nogama u morskoslanoj vodi. Ja petogodišnjak,

S vremena na vreme sin mi kaže: Nikad neću zaboraviti ono kad si mi pekao ribu na užarenom kamenu!

Imao je tad sedam, osam (?) godina. Ne sećam se više razloga ali na more smo išli sin i ja. Drugaricina drugarica, inače rodom iz Sućuraja na Hvaru, dogovorila se s majkom da nas ova primi na dvadesetak, mesec dana, naravno uz plaćanje. Nije bilo skupo a i u ono doba sam imao pristojnu lovu. Avionom do Splita, autobusom do Drvenika i feribotom do Sućuraja. Drugaricina keva imala kuću na grebenu, s jedne strane se spuštali na plažu a s druge silazili u luku i grad. Bilo nam lepo al' ovaj moj k'o priključen na struju!

Pre nekoliko godina jedan poznati ovdašnji bloger za broj 9 iza mog imena mikele9 je aludirao na dužinu mog splovila i izrazio mišljenje da je 9 u inčima, što je po njemu bila zavidna dužina. Naravno da ne bih imao ništa protiv da je bio u pravu ali broj 9 iza mikele je na neki način moj zaštitni znak. Naime, kao osmodevetogodišnjak sam dopro do informacije da je broj 9 višestruko čudesan i od davnih davnina poznat od Kine i Indije pa naovamo. Takođe a ne manje važno

Danas sam po drugi ili treći put gledao prvi deo britanskog filma Povratak kući. U jednoj sceni, dragi Piter O Tul, citira Oskara Vajlda, odnosno njegovu definiciju konja: Opasan spreda i otpozadi a neudoban po sredini.

Za razliku od Oskara Vajlda, ja kad god izgovorim reč konj ili pomislim na njega, pred oči mi izađe lepa, ponosita i plemenita životinja.

U detinjstvu sam, pored krava koje sam takođe mnogo voleo, većinu vremena provodio pored konja mog strica Stanka. Iako su mi svi bili dragi, najviše sam voleo jednog Arabera, rasnog i stasitog, tankih nogu i članaka, duge grive (stric mu je nije skraćivao na moju molbu) i vatrenih crnih očiju. Uz stričevu brižnu pažnju (u početku), vodio sam ga na pojilo. Pojilo je bilo samo njegovo! Drugi konji su pili iz zajedničkog.

Pronašla sam te na B92 blogu, samo što nisam pala u nesvest! Koliko je godina prošlo da smo se sreli, dvadestpet, ne, više, skoro trideset! Pročitala sam sve što si pisao i iskreno da ti kažem bila sam razočarana što me nisi makar spomenuo! Verovao ili ne, ja često pomislim na tebe i na one naše godine. U trenutku sam, možda je ludo i blesavo, odlučila da sama napišem nešto o tebi i sebi. Možda će ti zvučati zaslađeno, možda

Nagovori majka mi Radmila Dedovića, svog oca a mog dedu, da mi glede moje brade kaže koju, kao relativno nepristrasna persona. Čuj nepristrasna persona, rođeni deda! Dolazio Dedović skoro svako jutro na kafu i čašicu Loze oko desetke. Zadesim se ja jednom, možda je bila i subota, u kući, popijemo kafu i Lozu, razgovaramo o svemu i svačemu, tek primetim ja da se Radmila kao krijući, stalno beči na Dedovića. Napravim se da ne vidim al'

Bojan me dovezao do Mumdžulara, sedoh u minibus i pravac Bodrum. Mumdžular se nalazi na brdašcu a put se iz njega spušta u plodnu ravnicu koja je ustvari visoravan. Seo sam desno, do prozora i bilo mi je zanimljivo da posmatram uzorane njive, plantaže povrća, maslinjake...Nisam mogao a da ne zapazim da je zemlja, skoro od njive do njive, različita po svom sastavu. U dijapazonu od nečega što bi se zbog traktorom uzoranog kamenjara sikaste boje, jedva moglo

Tema nije blagdanska, novogodišnja, božićna, niti u bilo kom smislu praznična, nego držeći se reči mog pokojnog dede Dedovića kad je već bio zašao u godine: Nemoj mi molim te više čestitati rođendane i Nove Godine, to me samo podseća koliko sam bliži kraju, napisah ovaj običan, ordinaran, možda i banalan tekst, ocenite sami.

Vreme događanja, 1961 godina, ja, drugo polugođe osmog razreda OŠ Branko Božović u Titogradu. Bio je kraj Aprila, čini mi se, ili početak Marta, vreme sunčano, temperatura oko + 20 stepeni i nas desetak drugara na Moraču da se kupamo. Bila nam pred nosom, ni pet minuta. Smandrljamo se k'o divokoze, pardon, divojarci, niz urvinu do Pločica, naše omiljene plaže. Počnemo da se svlačimo kad: Viđi kak'e donje gaće nosi Mikele!

Neeeeeeee! Neću pisati o nesumnjivim i opće poznatim prirodnim lepotama, šumama i gorama, brdima i planinčinama, gromadnim i ostalim, rekama, potocima i potočićima, jezerima, pećinama, vodopadima i slapovima, klisurama i kanjonima, cvetnim medonosnim livadama i pašnjacima, ne neću o njima pisati. Učlanite se u planinarska društva ili idite sami, obilazite, obiđite najpre najbližu, na dohvat ruke, okolnu prirodu.

Ja ću pisati, već pišem, o PRIRODNIM LEPOTAMA kojima kipi zemlja Srbija! Pišem o LEPOTI devojčuraka, devojaka, zrelih  žena, o PRIRODNOJ LEPOTI koju ceo svet đuture, nema po kvadratnom metru tla!

Čoveku koji je u govnima, kome govna brboću ispod donje usne, često se dešava da previdi ili kasno vidi probleme u kojima se nalaze čak i njegovi najbliži! Opravdanja nema, govna su govna a najbliži i najmiliji su ili bi trebalo da budu na prvom mestu!

Evo, to se meni/nama desilo sa Chiarom! Već sam (davno) pisao o njoj, malenoj Maltezerki, beloj pufnici, pahuljici, našem najboljem prijatelju, veseloj, razdraganoj i razigranoj personi, najboljem terapeutu na svetu, izlečitelju srdaca i duša naših. Prvog juna prošle godine je napunila deset godina. Znači, već