Gost: G. Cross

Kako se evo približavamo kraju i ove 2012 godine pomislio sam da ne bi bilo loše da neko napiše Izveštaj o stanju moje (jugoslovenske) nacije.

Elem, ja sam otišao iz Jugoslavije 7.og Aprila 1992. Još se secam kako sam sedeo 6. tog Aprila u Cvijinoj kancelariji u Energoprojektu i gledao na CNN početak rata u Sarajevu. Pucali su oko Holidej Ina. Ja sam ustao i rekao: Odoh ja odavde. Ujutru sam seo u voz za Budimpestu i odatle avionom za London. Godinama kasnije mnogo, mnogo puta sam bio na Ferihegy aerodromu i svaki , baš svaki put se setio tog jutra kako sam sedeo na aerodromu, pio kafu i mislio: Gospode, šta ja to radim sa svojim životom?

Bojan me dovezao do Guverdžinlika i pravio mi društvo dok nije stigao autobus , a to je bilo oko 15 do sedam uveče. Poljubismo se kako i dolikuje i ja se u ukrcah kroz srednja vrata u bus. Krenuo sam za Selčuk gde mi je Fu telefonski već rezervisala sobu u pansionu Homeros. Bojan je tamo odseo pre nekih pet godina i preporučio mi ga pričajući mi zanimljive priče, događanja i druženja sa vlasnicima, sestrom i bratom, Ojom i Dervišem. Jutros za doručkom sam otkrio da postoji još jedna sestra, starija, koja me srdačno dočekala i poslužila fantastično neobičnim doručkom. Kasnije smo nastavili komunikaciju...ali o tome kad dođe vreme.

Odabranici, izabranici, ponositi čuvari magle! Ne Londonske magle, ne magle kišnih šuma, niti magle koju stvara isparavanje veličanstvenog Amazona, ne, čuvari magle istorije svog naroda. Ako ih ima i u drugim narodima, to me ni malo ne teši iako znam da je toga i takvih malo, vrloveoma malo u razvijenim i odavno uređenim državama. Uzmimo npr Veliku Britaniju. Ni traga od magle u vezi sa Henrikom VIII. Sve na tacni, ženidbe, ubijanja svojih žena, raskid s Papom i ostala sranja.

Srpski čuvari magle vrloveoma često izvlače na videlo dana magloviti podatak

Narod kaže: Nijedno zlo (nesreća, bolest i ostala sranja) ne ide samo! Narečeni narod je nebitan ali u izreci ima istine. Svako od vas to može da potvrdi. Zašto je to tako, zašto je to postalo aksiom, na to pitanje niko nema odgovor ili ako ima, onda se to svede na prazno lupetanje kafanskopijačnofilozofskog tipa. Živa, živcata je istina da, za razliku od sreće (maksimum devet sati, kad se sve sabere, u prosečnom životu) koja ima neki svoj zamumuljeni način pojavljivanja, zlo uvek ide praćeno gorim, nikad samo!

Mož' ti disati

najboji navalni red na svetu svih vremena a i ubuduće!

Garinča, Didi, Pele, Vava, Zagalo!

Priča po sećanju

Đanija znam od svoje petnaeste godine, on je legenda Šest kaplara mada nas je ostalo malo živih a ove nove generacije klinaca pojma nemaju kako je to izgledalo pre više od četrdeset godina. Pokojni Doktor Rale, inače jedan od njegovih najboljih drugova i lični lekar, 1965 godine je Šest kaplara nazvao: Solo sity – majmunsko ostrvo. Đani je napravio tablu sa tim natpisom, prikucao je za letvu, a onda su je njih dvojica zabili u zemlju pored Dunava, blizu plaže koju smo napravili i na kojoj smo provodili celo leto. Osim zgrade CK i Izvršnog Veća sve do opštine Novi Beograd, bila je pustara ispresecana jezerima kako smo zvali ogromne bare prepune riba. I sa druge strane, tu gde je danas Sava Centar i Hajat, Geneksovi apatmani, sve je to bilo jedno veliko jezero. Gaga vaterpolista je ulazio u vodu i gacajući po mulju umeo je da između nogu stisne ogromnu šarančinu. Šest kaplara je zaista izgledalo kao ostrvo u toj peščanoj i vodenoj pustinji. Bili smo upućeni jedni na druge i družilo se nekoliko generacija. Danas razlika od četiri, pet godina ne predstavlja ništa ali onda kada sam ja imao petnaest, Đani, Sloba, Peca, Aca Pandur, Zoran Riđi, Žile...imali su po dvadeset godina. Čamuga, ja, Vlada, Ceca, Šomi... gledali smo u njih kao u bogove. Imitirajući ih počeli smo da pušimo, da igramo poker, bogami i da nategnemo po koje pivo. Doktor Rale i Đani su iz samiške u njihovom soliteru donosili po nekoliko gajbi piva, vezivali ih konopcima i spuštali u Dunav. Nikada nas nisu terali od sebe ali nam nisu davali da pijemo više od dve flaše.

Ja sam Alfa i Omega, Prvi i Poslednj, Početak i Kraji! Ne, ne citiram Ješuu, diljem vjekova poznatijeg po grčkom nazivu Isus Hrist, ne, to kažem ja!

Nije mi majka bezgrešno začela, niti sam sin božji ali je u meni sadržan Početak i Kraj, kako god da okrenete i obrnete, Prvi sam i Poslednji, dakle, Alfa i Omega. Ne blasfemišem, ne pokušavam da iritiram vernike, iznosim činjenicu.

Naslov je mogao da glasi i: Maratonci su umrli pre poslednjeg kruga, Ko to tamo zapomaže, Srpskopravoslavnoplastični Isus, Skupljači pomija, Misterije opstanka, Kasni radovi, Davitelji sopstvenog naroda, Ljubavni slučaj Guvernerke NBS, Majstori, majstori, Nacionalna klasa beskičmenjaka, Dugogodišnje specijalno vaspitanje, Otpisani, Balkan puž, Već sam mrtav i beo, Srbija gori a oni se češljaju, Ilićevi rođaci sa sela, Na dnu, Idiot, Zapisi

U davnoj davnini prošlog veka, bejah u drugom razredu gimnazije, moj (jedan od dvojice) najbolji drug Puco, imenom Nenad K. (danas Doktor nauka, profesor i predavač na fakultetima od Crne Gore, preko Nemačke i Holandije pa sve do Amerike i Kanade) otpeva mi pesmicu koja sledi:
 

Au jardin de mon père les lilas sont fleuris
Au jardin de mon père les lilas sont fleuris
Tous les oiseaux du monde y viennent faire leurs nids.