Poštovani gospodine lave,

Dozlogrdilo nam je kao i našim precima da sa strahom dolazimo na pojilište! I svim ostalim životinjama, zebrama, antilopama, sitnim zverčicama... A sve zbog vas i vaše uže i šire porodice! Iz tog razloga vam predlažem a predlog je usvojen od svih starijih članova krda, ga mi kockom izaberemo najstarijeg člana koji bi vama i vašima poslužio kao hrana. Mladunci su nam veoma bitni isto kao i vama. Nadam se da ćete shvatiti ovaj razuman predlog.

S poštovanjem,

Afrički bivo, izabrani predvodnik krda.

Poštovani,

Svi su ga zvali deda samo ja ponekad Milane, on mene od prvog dana Mikelče.  Oženili su ga u petnaestoj godini ženom od dvadesetsedam godina koja je odavno izgubila nadu da će se ikad udati. Posle godinu dana rodila im se ćerka. Sledeći očev primer i ona se udala u petnaestoj godini a u šesnaestoj je rodila sina. Tako je deda, moj Milanče u tridesetdrugoj godini odista postao deda. Rodom iz Velike Grabovnice ili kako je deda govorio: Iz Veliku Grabovnicu, posle vojske u koju je pošao sa punih osamnaest godina, nije se vratio u rodni dom, došao je u Beograd i zaposlio se

Na Krfu, dok sam u hladu pomorandže i limuna pio poslepodnevnu kafu, čuo sam je i sinulo mi je! Sinjavalo je to meni i ranije ali se razbijeno svakodnevnim koještarijma gubilo i nestajalo. Slušam ih ceo život i pored vrapčića, najdraže su mi ptice! Kad ih vidim onako sivkasto plavičaste sa crnom trakom oko vrata, uvek mi na pamet padne Dega...pa i Riri Lotrek, ma i Mone i Mane i Renoar...

E da, šta mi je to sinulo dok sam... Gugutka je jedina ptica na svetu...evo opet mi je sinulo, ustvari ovoga časa se setih jedne od kratkih priča Brane Crnčevića iz zbirke Dnevnik jednog... Mrzi me da tražim knjigu ali ću je prepričati po sećanju, ukratko.

Žena i ja smo do pre neki dan bili na letovanju u Kemeru, gradiću nedaleko od Antalije. Gradić je od malog ribarskog naselja prerastao u lep i veliki turistički centar. Hoteli su smešteni uglavnom uz obalu ali ih ima i po gradu. Naš hotel je od svih koje smo videli imao najbolju lokaciju, sa terase na kojoj smo pili, uglavnom kapućino, niz nekoliko stepenika, silazili smo na plažu, sve u svemu ni deset metara. Ja sam po svom ustaljenom običaju ulazio u vodu čim se osušim od prethodnog ulaska. Plivao sam profesionalni kraul i olimpijsko prsno a onda bih se okrenuo na leđa i vozio

Proljece na moje rame slijece, djurdjevak zeleni, djurdjevak zeleni… Jbg, nit proleća, nit đurđevka zelenog, ono, rame je tu ali koja vajda od njega kada se čas smrzavam kao da su me ostavili na Antarktiku na jedno pešes godina da se adaptiram, čas se znojim kao da kulučim neprekidno. Kako izdržavam, kako te promene izdržavamo svi kad bi i čelik popustio! Pošto živim u gradu asfaltiranom i zabetoniranom, visibaba, kukureka, jagorčevina i lastavica, notornih vesnika Proleća, nema ni u tragovima, štono bi rekli hemićari. Umesto vesnika, ja imam Vesića

Pre nekoliko dana umro je Antonio Tabuki, jedan od mojih omiljenih pisaca. Bio je stariji od mene dve godine, jedanaest meseci i devetnaest dana.

Antonio Tabucchi (Pisa, 23. septembra 1943.) je bio italijanski književnik i jedan od najuglednijih evropskih pisaca današnjice. Stručnjak za opus portugalskoga književnika Fernanda Pessoe, radio je kao profesor portugalske književnosti na Univerzitetu u Sieni. Preveo je niz Pessoinih djela na talijanski jezik.

Tabucchi je možda najpoznatiji po knjizi Indijski nokturno (1984.), za koju je u Francuskoj dobio uglednu nagradu za strane pisce Médicis étranger. Na portugalskom jeziku napisao je roman Rekvijem (1992.), u kojemu se pojavljuje Pessoa, dok mu je najcjenjenije djelo roman Pereira tvrdi (1994.). Pisao je kratke priče i eseje.

Onaj koji se upušta u neki svirep poduhvat mora zamišljati da ga je već ostvario, mora sebi nametnuti budućnost isto onako neopozivu kao što je i prošlost. H.L. Borhes

Savetovano mu je da uvek skreće levo, bio je uobičajeni postupak za otkrivanje središta nekog lavirinta. Bio je praunuk onog Ts'ui Pena koji se odrekao položaja upravnika Junana da bi napisao roman i da bi sagradio lavirint u kome će se svi ljudi izgubiti. Trinaest godina je vredno radio dok ga ruka jednog stranca nije usmrtila a lavirint niko nije pronašao.

Doktor i njegov prisni prijatelj

Ovaj tekst sam napisao i pročitao na komemoraciji 2013 godine u Paviljonu Cvijeta Zuzorić. Objavljujem ga sada na blogu i obaveštavam vas da će se retrospektivna izložba Đorđija Crnčevića otvoriti 24. Novembra 2015 u 19 sati u Kući legata u Knez Mihailovoj ulici.

Đorđije Đole Crnčević je rođen 1941 a umro je 2013 godine. Bio je, ne samo po mom subjektivnom sudu, jedan od najboljih vajara koje su ovi prostori dali!

Šta je život do šačica peska!

Često razgovara sa vrapćićima. Ima jedan žbun pre nego što se popne do ulaza u zgradu e tu im je skupština. Ima ih pedesetak i neprekidno dživkaju. Pokušava da oponaša njihovo glasanje a oni često nakrive glavice i za trenutak prekinu razgovore, svađe, prepirke, dogovore... Donosi im mrvice hleba, žena mu je rekla da vole proso pa je počeo i to da im donosi. Godinama to radi, prestali su da ga se plaše, radoznalo ga gledaju dok prosipa hranu. Odvoji se dva, tri koraka i oni slete i počnu da zoblju.

Kakve su to ptice, pitala ga je žena, liče na gugutke ali su veće. Izašao

Moja divna drugarica, prijateljica, rod rođeni, pre neki dan dok smo pušili ispred Narodnog Muzeja posle razgledanja izložbe Jana Fabra i čekajući moju bolju tričetvrtinu da izađe, videvši me sa štapom, pitala me je da li je to toliko ozbiljno? Odgovorio sam joj da su me stavili na listu za ugradnju veštačkog kolena. Ajao, rekla je ali ako će ti biti bolje onda uradi to. U to izađe moja bolja tričetvrtina. Izljubiše se i zagrliše. Raspričasmo se, pridružiše nam se deca pokojnog nam prijatelja, prelepi, visoki, brat i sestra. Kad oni odoše naiđe i žena