Da li sam se pretvorio u jednog od njih ili mi je svega dosta?

I tako...sedim za laptopom i čitam Jelicin post, odnosno komentare, ručak, šta si rekla, ručak, evo me dolazim, Miko i ti, gde baš sad...čekaj da se završi, kako hoćeš, ručaj kasnije ali čorbica se puši, dobro, dobro, evo me. Sednemo svo troje, čorbica kombinacija jučerašnje supe s taranom i Frikomovog povrća, carskog(?), dvojica ih je s lopatama za sneg, onaj visoki je Žarko, nije Žarko, ustanem i na prozor, dva susjeda lopataju po našoj  terasi, kape, rukavice, ne bacaju sneg preko ograde, juče sam im rekao ubićete nekog dole, prvo čiste oko ograde, oluka i odvodnog šahta, vratim se, pojedem supu/čorbu, trebao bi da im nešto kažeš, da se pojaviš, kao domaćin, gazda, nemoj bre da ga maltretiraš, ne maltretiram, nisu se ni javili kad su došli kao što je red, mekan je Mikele, mnogo je mekan, što ih ne pitaš za naš krov, ko će to da očisti...i hodnik, pašće, nisu ga ni okrečili a dala sam im pare, Mikele budi kul a ti ga ostavi na miru, Mikele, šta ti je?

Gost - spisatelj, mrale54

...baš lepo aprilsko jutro...al', ne izlazi mi se ispod ćebeta...toplo je... i, nekako hrskavo...šta li mi znači ta reč? Svašta, bre, s mnom, šta mi pada na pamet!
- e, ajde danas ti skuvaj kafu...Nadooo...Nadiccce...
...a, zezaš, a?
e, sa' ću te grickam po vratu, pa će poiskačeš iz kreveta samo tako!
...i, stisla si me do zida, pa ne mogu da mrdnem...ajde, bre, skloni tu nogu - baš preko mene mora da bude...
...ej, bre, budi se...Nado...?


...ume, bre, ova Čubura baš da te zavede. Onako, k'o neka rasna lepotica, za koju znaš da je namenjena nekom drugom srećniku - al' - opet padneš k'o som na bućkalo!

Prvi pravi veliki Ringišpil video sam 1951 godine ispod Kalemegdana, na velikoj ledini koja se prostirala od Nebojšine kule do Kapije Eugena Savojskog. Edit: Pre minut i po, saznah da je to Kapija Karla VI ali to ništa ne menja na stvari o kojoj želim da pišem. Tu sam prvi put video i gole do pasa, lojem namazane, bosonoge Pelivane, no o njima drugom prilikom. Ogromno vrteće čudovište i razdragana lica vojnika i Zuski, privlačenje i odbacivanje devojaka, njihova veselaaliipakprpa cika, nisu mogli a da ne privuku moju petogodišnju pažnju. Sa ipak pristojne daljine, blenuo sam otvorenih usta, mogao je neki neoprezan ili dekoncentrisan vrabac da mi uleti u njih, u to mahnito i cikavo vrteće šarenilo. 'Oćeš jedan krug, pitao me Ljupče Dorćolac, matorac od oko dvanaest godina, koji me bio usvojio i učio svim mogućim manguplucima. Jedva sam kroz potpuno isušeno grlo ispovrteo reč: Neću!

I kako da ja, usebiiznutra građanin ekvatorijalnožarkovrelog pojasa izdržim i preživim ovo što se dešava u Beogradu, zemlji Srbiji i šire???? Izgledam, k'o mongolska mlada, pardon mongolski mladoženja, što bi rekao Jelicin Žmu. Ponatrp'o sam na sopstveno mi zmijsko tijelo u sobi sedećeg, počev od dvoje vunenih čarapa tipa Sirogojno, potkošulju, crni statičnoelektričnopucketavi džemper, košulju od samta, što bi rekla da je živa tetka Mira iz Bosanske Krajine i povrh toga, ručno pleteni od strane ribareve žene sa otoka Malte a kupila ga i donela mi na dar moja draga tašta, ogroman vuneni džemper. I šta biva, šta se dešava?

I, kaže mi, da proslavimo ovaj dan, kupila sam domaće kolače, znam da joj je kupila Slavica, u sobi su na radnom stolu, donesi ih. Taman što sam skinuo vijetnamku, priđem joj, zaboravio sam da joj je danas rođendan iako me J. na to nekoliko puta podsećala, i sveže ipečen hleb joj je poslala, poljubim je u rumeni pergament obraz i lako povučem za uši: Srećan ti rođendan i velika mi porasla. Nasmeje se. Donesem kolače, stavim džezvu za kafu, iz gornje fijoke izvadim staklenu prastaru pepeljaru i sednem na trosed. U glavi mi pet sati i trideset minuta kad moram da budem kod oftalmologa, kasnije saznajem, vidim, oftalmološkinja. Probudila sam se rano jutros, još je bio mrak, sanjala sam...nisam posle mogla oka da sklopim. San je laža a Bog je istina, zazveči mi u glavi Njegoš. Šta si sanjala?

Čoveku koji je u govnima, kome govna brboću ispod donje usne, često se dešava da previdi ili kasno vidi probleme u kojima se nalaze čak i njegovi najbliži! Opravdanja nema, govna su govna a najbliži i najmiliji su ili bi trebalo da budu na prvom mestu!

Evo, to se meni/nama desilo sa Chiarom! Već sam (davno) pisao o njoj, malenoj Maltezerki, beloj pufnici, pahuljici, našem najboljem prijatelju, veseloj, razdraganoj i razigranoj personi, najboljem terapeutu na svetu, izlečitelju srdaca i duša naših. Prvog juna prošle godine je napunila deset godina. Znači, već

Vlast i tz opozicija, žive i rade po principu: Ruka ruku mije, obraz obadvije, ili što reče Njegoš: Velikaši proklete im duše, na členove razdrobiše carstvo. Njih dvestotinjak hiljada zajedno s braćom, sestrama, kumovima, pašenozima, ortacima, podeliše ovu jadnu tvorevinu u privatne prćije i kradu li kradu, lažu da to pas s maslom ne bi polizao.

Da je samo stešnjen i stisnut, nego uzurpiran sa svakoje strane, bombardovan kakofoničnim i inim gluparijama u svakoj mikro sekundi, sve sam manje sposoban da samokontrolom, istočnjačkim disanjem, pokušavanjem apstrahovanja, koncentracijom nirvanskog tipa, ponavljam, sve manje sam sposoban, da uspem da sačuvam makar restlove slobode u sebi. Ostarilo se, priznajem, nekada sam lahko mogao da se isključim, utonem u sebe i ne čujem i ne vidim ništa i nikoga unaokolo. Sve mi je teže da to postignem, događa se ali retko, izložen sam mentalnofiziološkom razbucavanju, svakotrenutno! Činjenica da nisam usamljen u tome, uopšte me ne teši.

zloba i pakost s predumišljajem, želja da se nekome javno naudi....ne, ništa od toga! Naivan do blentavosti, godine sabijene mi u dupe i glavu, ne znače ništa, pravim greške i praviću ih, koliko sebe poznajem i ubuduće. Ne zato što to želim već zato što kad mi na um padne ideja, ja je ne analziram kao šahista, ne predviđam buduće poteze, u ovom slučaju ne jednog protivnika vis-a-vis mene, već gomilu onih koji jedva čekaju da se pojavi nešto lično i intimno pa da zaseire i navrzmu se k'o krpelji. Mea culpa.

Jednočinski dramolet

Vratio se iz škole sin, đak-prvak. Majka u kuhinji dovršava ručak, otac za stolom prelistava novine.

Majka: Dođi ljubi mama svoje pile.

Otac, sklapa novine: I?

Klinac: Šta i?

Otac: Kako si prošao u školi?

Klinac: Onako.

Otac: Kako onako?

Klinac: Pa onako.

Majka: Ne gnjavi dete, sa'ćemo da ručamo...