Odem ja juče na veb-sajt e-uprave da onlajn popunim upitnik za izdavanje elektronske zdravstvene knjižice, prijatno iznenadjana i mogućnošću da ako uplatim sedam banki više, znači, umesto 400 rsd, 470 rsd, dobiću narečenu poštom, što je totalno fenomenalno obzirom na kilometarske redova u kojima stoje milioni gradjana Srbije da bi obavili ovaj posao peške, u znoju tela svog.

Ne žalim ni da platim taksu, iako mi A. stalno ponavlja da to nema nigde u razvijenim zemljama, gde kad država uvodi ovakvu vrstu promena, ne plaća se taksa. Hoću da kažem, baš me briga za taksu,

 

gedza.73

Šumadija ima sve ppreduslove da postane Narodna Republika Šumadija.
Istorjsko nasleđe je vrlo bogato i dugo. Geografski zaokružena i omeđena.
Ima svoj jezik, svoje institucije ( njih i previše) raznorazne industrrije, poljoprivredu...
Rakiju i slivovicu da ne zaboravimo.
Ima par miliona ljudi koji ne žele da žive sa Beogradom i da ih on izrabljuje.

Danas mi bila komšinica, plače i pokazuje rane od pada na lopaticama i laktovima. Ja joj napravila čaj od kamilice i tešila "da je dobro prošla", ništa mi pametnije nije palo na pamet.

Moja komšinica je udovica, ima četrdeset i neku, mršava je, skromna i tiha osoba. Jedini luksuz koji ima je debeli zlatan lanac s priveskom na kome je bogorodica. Lanac uvek nosi oko vrata, uspomena je na pokojnog muža i obično ga pokrije nekim šalom.

Juče nije, pa misli da je kriva. Kažem da nije.

Knjigu «Alisa na Tašmajdanu» napisala sam na zahtev moje ćerke Marijane, jednog leta, pre više godina. Tog kobnog jutra, još u pidžami i u pratnji našeg kućnog ljubimca vučjaka Alise, uletela je kao oluja u moju sobu i rekla:

- Moraš da napišeš knjigu koja se čita kao film, bez daha! Pravi avanturistički roman, sa brdom pustolovina. Nešto kao Indijana Džons, samo

Nije tajna, volim dobre priče o patuljcima, skupljam i i arhiviram, svidjaju mi se svi, od baštenskih do onih iz nordijskih mitova, volim i trolove i vile, ma svašta...

Zato me je mnogo obradovao novogodišnji poklon koji sam dobila od moje kćerke Marijane. Elem, već nekoliko godina njen dečko Jan Joost novogodišnje praznike provodi sa nama, u Beogradu. Ove godine rešili

Kada su zblanuti bioskopski gledaoci "Terminatora" ispustili kolektivno "aaah", kao reakciju na lagano otkrivanje brižljivo vajanog tela Arnolda Švarcenegera, a Vitni muzej izložio živa ljudska tela Frenka Zejna, Eda Kornija i fenomenalnog Arnija - bio je to jasan dokaz da je došlo vreme za filmske momke koji liče na fotke iz Fitnessa i Shapea, razlikuju dobro od zla i pomažu čoveku da bar nakratko kidne od stvarnosti.

Zakržljalih intelektualaca, nadobudnih drkadžija, zlih snagatora i nervoznih prznica ionako je pun ekran. "Asta la vista, baby" - rekao bi Arni, dobri momak u odelu od tečnog metala sa holivudskom etiketom.

Deca me hvale da mi se ukus iz godine u godinu bitno poboljšava. Ne gledam dnevnik, ne slušam vesti, boli me uvo za okrugle stolove. TV kutija samo je ekran za video, a moja potera za dosnimljenim nastavcima filmova gde dobro pobeđuje zlo, a dripci uvek izgube - obično uspešna.

Vest da je petoro dece izbodeno ispred škole u centru Beograda, samo je potvrdila da su školska deca u Srbiji žrtve i akteri fizičkog i psihološkog nasilja, koje se kreće od verbalnog zlostavljanja, preko tuča, ranjavanja, do socijalne izolacije. Škole se naprosto guše u grubostima, a psiholozi upozoravaju da ni psihološko maltretiranje ne treba olako tretirati, jer njegova utopljenost u svakodnevnu komunikaciju zapravo govori o formiranoj i strukturisanoj kulturi nasilja. Za veliki broj dece zlostavljanje u školi nadovezuje se na zlostavljanje u kući i to je horor koji se svakodnevno dešava. To nije ništa neobično kada se zna da 72 odsto roditelja u Srbiji veruje da je „batina iz raja izašla" i fizički kažnjava svoju decu.

Pošto je ovo blog o ljubavnom životu, molim sve one koji drže da nema života do političkog, da se odstrane sa istog i ne gube vreme. Ovo ne pišem iz nepoštovanja prema zoon politikon (molim da se ovaj termin doživi u izvornom, aristotelovskom značenju), već naprotiv, iz obzirnosti. Otud i naduvana oznaka xxx u naslovu, koja bi trebala da sugeriše, da parafraziram Platona, da na ovo blogče ne zalazi onaj koji ima manje od 30 godina i ne zna matematiku (malih stvari).

U skladu sa dobrim običajima ovog mesta turam i prigodnu muziku umesto uvoda, sa velikom izvinjotkom što ne stavljam You Tube, pošto mi ide na živce. Dakle:  Možeš li da mi nađeš svetilište/ Treba mi mesto da se sakrijem/da se sakrijem /treba mi utočište/

Više ništa ne mogu da uradim/ čovek je već na vratima (The Soft  Parade,  The Doors)

Citam vest da ce se od januara 2012 placati naknada na ime zastite autorskih prava, i to prilikom kupovine nosaca zvuka, slike i teksta od 0,7 para do 1,4 dinara.  Kao nosaci zvuka, slike i teksta obuhvaceni su, citiram:

kompakt diskovi, digitalni video diskovi, digitalni video diskovi visoke definicije, blu rej diskovi, mini-diskovi, audio-kasete, video-kasete, USB fleš drajv, fotokopir aparati, CD rezači (kao računarske komponente), DVD rezači (kao računarske komponente), štampači, skeneri, digitalni video rekorderi, blu rej rekorderi, video-rekorderi, digitalni džuboksovi, digitalni audio-plejeri, haj faj CD rekorder, haj faj DVD rekorder, haj faj HD rekorder.

Znaci, ako, hipoteticki, kupim racunar u Srbiji, onda ce mi se u prodajnu cenu uračunati i filmski i muzicki dinari, onako unapred, nista ruke, sam dobro s'vatila?

Daleko smo odmakle s pripremama od kako je prvi blogopoziv za Arty-Party na brodu Krivi Stojko objavljen pre sedam dana i završio se pitanjem "da li će stati toliko ljudi na krivog stojka a da se isti ne nakrivi?" Moj odgovor je bio " da 'oce". Jer, kapacitet je 300 ljudi ili više, a i "veliki je stojko, da ne petljam sad tomu akvinskog i metafizicko pitanje koliko