Gostujem veceras  u 19 h kod Maje Mihajlovic na TV Metropilis u emisji Moja prica. I na groznim sam mukama, sta da obucem. Crnu haljinu s crnim carapama, ili s crvenim, mozda na pruge, mislim carape?

- O cemu ces da pricas? - pita me cerka.

- Jao, pusti sad to, sta da obuceeem, pitanje je sad! - kmecim.

Msilim, znam ja pravila sta se valja na teve, a sta jok, i uvek se obucem

Kada su zblanuti bioskopski gledaoci "Terminatora" ispustili kolektivno "aaah", kao reakciju na lagano otkrivanje brižljivo vajanog tela Arnolda Švarcenegera, a Vitni muzej izložio živa ljudska tela Frenka Zejna, Eda Kornija i fenomenalnog Arnija - bio je to jasan dokaz da je došlo vreme za filmske momke koji liče na fotke iz Fitnessa i Shapea, razlikuju dobro od zla i pomažu čoveku da bar nakratko kidne od stvarnosti.

Zakržljalih intelektualaca, nadobudnih drkadžija, zlih snagatora i nervoznih prznica ionako je pun ekran. "Asta la vista, baby" - rekao bi Arni, dobri momak u odelu od tečnog metala sa holivudskom etiketom.

Deca me hvale da mi se ukus iz godine u godinu bitno poboljšava. Ne gledam dnevnik, ne slušam vesti, boli me uvo za okrugle stolove. TV kutija samo je ekran za video, a moja potera za dosnimljenim nastavcima filmova gde dobro pobeđuje zlo, a dripci uvek izgube - obično uspešna.

Pratim dešavanja oko izbora za Poverenika za zaštitu ravnopravnosti i kapiram napor Demokratske stranke da izgura svog kandidata, jer je takav trend, postavljanja svojih ljudi na svaku čuku, po sistemu gde god vidiš-napraviš-nadješ prazno mesto a ti svog partijca posadi, al ne kapiram da ne mogu da ubodu kandidata, a onolika partija, bokte. Dobro, ne razumem baš najbolje šta smeta ako

 

Priznajem, danas mi je mašta radila svašta kada sam pročitala vest "Uskoro tunel izmedju dve skupštinske zgrade", koja glasi ovako i nije šala:

Predsednik Skupštine Srbije Oliver Dulić rekao je da je, u okviru predstojećeg renoviranja Skupštine, njegova "ideja

Ovo sam ja, sa Gugijem. Gugi je pas moje prijateljice Vesne Bernardic, koja parkira auto na parkiralistu kampa Poljane u Malom Losinju, pocetkom septembra ove godine. Sa njom je i Lola, drugi pas, isto njen. Moja kerusa Maishe je ostala u Beogradu, sa cerkom. Gugi, koga sam prva dva dana pogresno zvala Gogi, i moja malenkost upravo smo odabrali savrseno mesto da razapnemo nas sator. Na

Vest da su Svilen konac, Kad ja pođoh na Bembašu i Kad si bila mala, Mare u Medjunarodnom sudu za ratne zlocine u Hagu na jučerašnjem prolećnom koncertu horski pevali sudije, tužioci, branioci i ostali službenici - me je oborila s nogu. Elem, dva orkestra i hor izveli su tradicionalne melodije iz bivše Jugoslavije, pretpostavljam za optuženike i zaposlene, jer vest je štura, samo se kaže da je to treći po redu koncert u Tribunalu, da su u orkestru i horu svirali  i pevali sudije, tužioci, branioci i službenici Tribunala iz mnogih zemalja, te da su im

 

Koprive sam samo dva puta pripremala u životu, prvi put prošle godine u Severnoj Vestfaliji, brala sam ih u rukavicama oko golf terena i posle napravila pire, a ove godine su mi koprive doneli Mina i Goran na povratku s Rajca, gde sam i ja bila, al sam zaboravila da je nabarem, kao i divlju nanu, a bilo je čitavo polje, a sve zato jer sam se zaludela s paraglajdingom i idejom lebdenja nad livadama.

Pošto je ovo blog o ljubavnom životu, molim sve one koji drže da nema života do političkog, da se odstrane sa istog i ne gube vreme. Ovo ne pišem iz nepoštovanja prema zoon politikon (molim da se ovaj termin doživi u izvornom, aristotelovskom značenju), već naprotiv, iz obzirnosti. Otud i naduvana oznaka xxx u naslovu, koja bi trebala da sugeriše, da parafraziram Platona, da na ovo blogče ne zalazi onaj koji ima manje od 30 godina i ne zna matematiku (malih stvari).

U skladu sa dobrim običajima ovog mesta turam i prigodnu muziku umesto uvoda, sa velikom izvinjotkom što ne stavljam You Tube, pošto mi ide na živce. Dakle:  Možeš li da mi nađeš svetilište/ Treba mi mesto da se sakrijem/da se sakrijem /treba mi utočište/

Više ništa ne mogu da uradim/ čovek je već na vratima (The Soft  Parade,  The Doors)

Čitam s jezom tekst "Protiv dobrovoljačkih straža" na B92 u kojem se pominju civilne straže u "dobrovoljačkim četama", pa "uzimanje zakona u svoje ruke", pa kako tamo "neki obilaze mađarska naselja u Vojvodini i ljude uveravaju da se tako organizuju" - i isprepadah se! Prvo što mi je kao munja proletelo kroz glavu je - pa neće valjda opet! I tresnuše me svi prituljeni užasi iz devedesetih kad su ovakve vesti o civilnim stražama i dobrovoljačkim odredima najavljivale još veće zlo, smrt i rat.

I shvatim da mi ništa ne vredi ni što upravo čitam knjigu Laša Svensona "Filozofija straha" (Geopoetika, prevod Ljubiša Rajić), u kojoj pisac kaže da je "strah, bez sumnje, najvažnija roba koju masovni mediji iznose na prodaju", te da je "strah postao neka vrsta kulturne lupe kroz koju posmatramo svet".