Gost-autor Voki Vasić

Pogledajte iznad sebe - uprkos tome što je jedan bivši navijač, četnički dobrovoljac iznad opsađenog Sarajeva, radikalski gensek, Miloševićev ministar informisanja, predsednik SNS, koordinator svih službi bezbednosti i premijer rešio da po svaku cenu bude i predsednik, vratile su nam se laste.

A nevezano za laste,

Sada je vreme da mlade ptice napuste gnezdo. Neretko su sposobne za let, ali se loše prizemlje. Treba im malo vremena da dođu sebi i pokušaju ponovo. I tada naiđe zabrinuti ljubitelj ptica i svojom ljubavlju im presudi.

Svakih par dana dobijam poziv sa pitanjem tipa: Pronašao sam mladu pticu i doneo je kući, šta da radim s njom? Većina takvih slučajeva završi se uginućem

S uživanjem listam najnoviju prinovu na svojoj polici, Ptice Afrike južno od Sahare (Birds of Africa south of the Sahara) Sinklera i Rajana (Sinclair & Ryan) u izdanju južnoafričkog Struika: 750 strana, 2100 vrsta i 3000 ilustracija.  Da vidim... u predgovoru sponzora se kaže da je knjiga začeta nakon dana sjajnog ptičarenja, praćenog s nekoliko hladnih piva. Eto još jednog dokaza kako pivo inspiriše i podstiče napredak nauke.

S jednim engleskim ptičarom sam nedavno sedeo na beogradskom Ušću, s pogledom na Konjsku adu (Malo Ratno ostrvo). Ispijali smo Jelen i na miholjskom suncu posmatrali patke i galebove kako se skupljaju na niskoj obali ostrva. Klizimo dvogledima duž obale: par stotina plovki gluvara, tek nekoliko liski, par malenih krdža, obavezni mali vranci, pa veliki vranci, siva čaplja, graciozni labud grbac, mali gnjurac, mišar, pa plovka čegrtuša i jedna zaostala seoska lasta, poneki sinji i brojni obični galebovi...  Zastajem kod grupe običnih galebova: nešto proviruje iza njih, samo vrat i glava, belog perja i crne ‘kape’, te povećeg crvenog kljuna – velika čigra! Ovo je retka vrsta koju sam tek nekoliko puta posmatrao, a moj engleski prijatelj kaže da ju je video na Floridi, ali da mu je ovo prvi put da je sretne u Evropi.

Gost-autor Luka Rubinjoni

 

Dugorepa sova nastanjuje stare i nenarušene borealne šume, u neprekinutom pojasu od Švedske, preko Finske i Rusije na istok, a južnije se retko viđa, tek tu i tamo, u Karpatima i Dinaridima. Kupne, oble glave i prugastog perja, te zagonetnih, crnih očiju blagog pogleda, ova ptica se kod nas javlja u svežijim, brdsko-planinskim šumama, obično na osojima. Budući noćne ptice, ornitolozi sove najčešće otkrivaju osluškivanjem glasanja u vreme gnežđenja, ali se dugorepa od drugih razlikuje i po znatno ređem oglašavanju. Suvišno je reći, mnoge ciljane potrage za njom ostaju bez uspeha, i ja joj se svakako nisam usudio nadati se tog vrućeg avgustovskog dana podno Beljanice.

Pošto sam ustao u vrlo necivilizovanih 3.45h, u sam cik zore sedim u kolima pored pašnjaka sa tekunicama. Još je hladno. Ni tekunica nema - i one čekaju prve zrake sunca. Ja, doduše, ne čekam tekunice, već orla krstaša, da dođe na doručak. A krstašu je brojnost u Srbiji toliko opala, da se gnezda na prste jedne ruke mogu izbrojati - i da vam nekoliko prstiju ostane višak. Ali, ni od njega ni traga.

Kompanija Dow-Carbide je žrtvama Bopala ponudila obeštećenje. Po njemu, jedan stanovnik Prvog sveta (u ovom slučaju Amerikanac, ali to je puka koincidencija) vredi koliko i 20.000 stanovnika Trećeg sveta (u ovom slučaju Indusa, ali i to je tek koincidencija – ni Srbi se ništa bolje ne kotiraju, uveren sam):

“Najgori hemijski akcident u svetu desio se u Bopalu, u centralnoj