Ključevima – priručnicima za identifikaciju ptica sam se u više navrata bavio, ali sam tada opisivao knjige dostupne u domaćim knjižarama. No, godine su prošle, a po tim knjižarama se, tada nova i stidljivo ponuđena odeljenja prirodnjačkih izdanja pogasila i svela na one priručnike za kučkare i mačkare, te za držače ptica po kavezima, što sa prirodnjačkom literaturom ima veze koliko i Stari zavet sa Poreklom vrsta.

Web sajtovi sa kvizovima za identifikaciju ptica nisu nikakva novost. Ono što jeste novost jeste sajt Bird Identification koji ima i verziju na srpskom - Prepoznavanje ptica.  

Podaci i fotografije: Milivoj Vučanović

 Mladi Lastavičari

Dakle, raslo blizu Vršca Dobro drvo. Bilo je krupno i lepo i dominiralo obešumljenim Banatom. Pružalo je dom pticama, pa tako i u Vojvodini vanredno retkom orlu Zmijaru (jeste, baš TO drvo).

Usled višestrukog autorstva nad ornitološkim podacima, čitav tekst je copyright © Liga za ornitološku akciju Srbije. Svako neovlašćeno umnožavanje je zabranjeno.

Počelo je zaleđenog februara 1996. Noćne temperature su već duže vreme bivale uveliko ispod minus deset - sve smrznuto, Dunavom plove sante leda. Sedeo sam u jugu na onom parkingu na Ušću i uporno zurio u tmurno nebo. Kada bi se šoferka zaledila, štedeći gorivo usred embarga na uvoz, nisam palio motor – već primus, da odmrznem staklo, koliko-toliko zgrejem kola, sve vreme pazeći da ne zapalim sedište. I tako pokušavam da odledim svoju osmatračku čauru, napolju škripi sneg pod đonovima nekog šetača u perjanoj jakni... ugledam njegovo zapanjeno lice, sledim pogled i ugledam Čitu kako zavoznim veslima pokreće alaski čun onako kako je to uvek radio – samo u kupaćim gaćama. Nije mi bio prvi put da ga vidim, ali jeste prvi na toj temperaturi. Ipak, nisam se previše iznenadio, samo sam se osmehnuo – to je Čita. Ne sećam se više kako se zvao. Bio je trbušast, izrazito mišičavih ramena i ruku. Priča kaže da je bio bivši reprezentativac u džudou ili već nekoj drugoj borilačkoj veštini. Ako ne grešim, na vodi sam ga, kako vesla u čunu, poslednji put sreo negde u vreme bombardovanja, 1999.

Već smo na Pančevačkom mostu, a još ne znamo gde ćemo. U Banat svakako.  Kako moram da se vratim do podneva, raspoloživo vreme sužava izbor: Baranda.

Ružičasti nesit na ribnjaku u Barandi, 2007, foto Pat Bartley

Gost-autor: Čupavo Derište

Svaki put čujem iste reči „E moje dete, ja mogu ovako do sutra da te lažem. Jako je teško biti sam...vidiš mene, kad mi neko dođe, ne umem da stanem sa pričom,“ i sve to izgovoreno sa osmehom na licu.  Kada čovek ostari, a pri tom veći deo starosti provede sam, jedino što ga tada stvarno ispunjava je društvo, razgovor... Gledam svog starog komšiju koji je nažalost ostao bez supruge pre osam godina, samog, jer dece nisu imali, posmatram ga dok pričamo i u glavi pravim scenario svojih penzijskih dana. Da li će mi biti podjednako teško da savladam samoću, ukoliko se i moj život bude odvijao kao i njegov? On sada ima 75 godina, a jedino društvo su mu kokoške i petlovi koje već godinama čuva.

Ne sećam se kako sam otkrio Jožu. I Besu. Ali znam da mi je taj plovopis tada otkrio svet.

Više puta sam ga čitao i jedrio, što opijen, u mislima, što trezan po Kornatima... dobro, ne baš sve vreme... jednom sam, ne tako trezan, držao kormilo u moreuzu, fokusiran na to da jedra budu savršeno napeta, besprekorno trbušasta... zaboravljajući da proverim kurs... pa sam prateći napetost jedara, skrenuo za 90 stepeni, što u tesnacu znači: pravo u obalu...

Sećam se još svog prvog posla, da vučem gajbice po hotelu Metropol, i moje fascinacije pečatom magacinskim, valjda zaostale iz „Strogo kontroliranih vlakova“... na koje sam baš nedavno mislio dok sam vozom/vlakom putovao s kraja na kraj zamrznute Češke. A na tom poslu (nisam nikakav zabavni park stekao, a nije ni bilo posebno zabavno; najzabavniji trenutak mi je bio puštanje uhvaćenog miša na slobodu, hotel je vrveo od njih) sam u pauzi čitav blokčić za pisanje sa sve hotelskim logotipom ispečatirao, svaku neispisanu stranicu overio, pa mi je šef strpljivo objasnio kako to nije osobito mudro. No, hajde, bio sam mlad.

Ponesite dvogled (ako možete) i pridružite se Evropskom vikendu posmatranja ptica na Avali u organizaciji Lige za ornitološku akciju Srbije . Priručnik za identifikaciju ptica ćete dobiti od organizatora.

Gost-autor: Čupavo Derište

Još jedan idealan septembarski dan pre najavljenog hladnog i kišnog perioda. Kasno je leto, ali se svakako miris jeseni već oseća. A to je jedno tužno godišnje doba. Vegetacioni period se polako završava. Iza nekada zelenih biljaka ostaju polugole grane na kojima se tek ponegde leluja poneki žuti listić. Ustala sam rano, sećam se da me je nešto probudilo tog jutra. Kada sam izašla napolje i videla jutarnju čaroliju jednog kasnog leta, odlučih da je baš taj dan idealan za moj plan.