AleXandar Lambros

Pred vama je rad Nevene Milojević, učenice trećeg razreda srednje škole "Đura Jakšić" u Rači koji je, u okviru novinarske sekcije, napisala za školske novine. Za rubriku "fenomeni" Nevena je sama izabrala da napiše članak povodom nedavnih dešavanja oko beogradskog Pride-a. Priznajem da sam strahovao kako će jedna 17godišnja devojka uspeti da izađe na kraj sa tako složenom temom. Dobio sam tekst koji prevazilazi format i značaj školskih novina i za koji verujem da ga treba objaviti na naslovnoj svih srpskih dnevnih novina. Posebno me raduje njena odvažnost  i intelektualno poštenje da bez uvijanja jasno izrazi svoje mišljenje za koje je unapred znala da je, u sredini u kojoj živi, vrlo nepopularno. Kad bih predsednika makar jednom čuo da ima tolko hrabrosti. A Amfilohija nek je sramota onih njegovih kretenskih parabola o suvim granama i lomači.

AleXandar Lambros

 

Previše dugo živim u postojebini mi da bih imao velikih iluzija o njoj. Naravno, lupao sam u šerpe i lonce, smrzavao se po kiši i vetru verujući da se borim za svoja najosnovnija građanska prava i elementarno ljudsko dostojanstvo, ostavljao protestne poruke na sajtovima CNN-a i BBC-a

 AleXandar Lambros

Gospodine predsedniče,

Ne znam da li znate ali u Srbiji postoji jedan sajt njuz.net na kome se objavljuju izmišljenje vesti s velikom dozom humora obojenog cinizmom i sarkazmom, na granici verovatnosti tako da mnogi nasednu i poveruju. Daću Vam primer, Jelena Karleuša ušla u uži izbor za NIN-ovu nagradu, formirano Ministarstvo za slanje slike Srbije u svet, socijalni program za ministre žrtve rekonstrukcije Vlade ... i slično.

Dva puta sam naseo u Vašem slučaju. Kad smo onomad pobedili Francuze u finalu Davis Cup-a poverovao sam u vest da ste uputili telegram izvinjenja francuskom kolegi Sarkoziju zbog nanošenja duševnog bola. A sinoć sam za Vaš govor na stranačkom kongresu pomislio da je izmišljotina nekog duhovitog klinca sa njuz.net-a. Eto, do te mere ste Vi jedna sprdnja od predsednika.

AleXandar Lambros

Pokrenuti ovu temu zaista pomalo jeste kao pisati o sigurnoj kući za muškarce u zemlji u kojoj je nasilje nad ženama toliko deo folklora da se u najvećem broju slučajeva niti prepoznaje. Ili, recimo, ozbiljno raspravljati na temu diskriminacije belih anglosaksonskih protestanata u Americi.

Ali, prvih par dana leta s temperaturom preko trideset stepeni i meni postaje nemoguće a da ne negodujem protiv pandemijskog zlostavljanja muškaraca. Maltretiranje o kome je reč, do te mere se prećutkuje i podrazumeva da nisam ni znao kako se to stručno zove te sam na internetu morao da potražim koji je to izraz pandan svima poznatoj judeo-hriščanskim kulturnim kodom uslovljenoj mizoginiji. Reč je o mizandriji.

AleXandar Lambros

 

Ako postoji nešto na čemu zavidim svojim roditeljima onda je to činjenica da nikad u životu nisu sastavili CV.
Eh, kakva su to vremena bila. "Daj vidi, ubaci mi malog/malu", "To je dete našeg kolege", "Ovi 'odozgo' rekli da se primi" ... posao se tako dobijao. Ili ste im

аутор Едриан Барнет:

"Често ми се говори да поштујем веровања других. То звучи сасвим разумно - на крају крајева, људи треба да буду слободни да верују у шта год хоће. Међутим, ствари нису тако једноставне као што се чини. Људи ће углавном поштовати право других да верују у нешто у шта они не верују али је мало вероватно да ће поштовати само то веровање. На пример, у политици, различите групе имаће дијаметрално различите ставове и сматраће да су њихови неистомишљеници у жестокој заблуди. У демократији су дозвољена сва политичка становишта (макар у теорији), чак и она која за већину могу бити дубоко увредљива. Сматра се савршено прихватљивим да политичке странке једна другу пљују, као и да се јавности објашњава колико су глупа и небулозна гледишта друге стране.

AleXandar Lambros

Nije da sam imao nekih iluzija glede pravde. Posebno međunarodne. Koju odrezuju silnici. „Pravda je ljudska a ne božanska kategorija" - savladao sam tu lekciju još u prvom srednje na časovima književnosti kad smo obrađivali antičke drame. Devedesete su mi pružile prilika u izobilju da tu lekciju ponovim. Može se reći da je znam napamet. Nabubao sam. Kad živiš u Srbiji neke stvari ti jednostavno uteraju u glavu. Da nema pravde je jedna od njih. Ima još stvari koje ti život u Srbiji neminovno utuvi u glavu - „ćuti i ne talasaj", „gledaj svoja posla", „tako mu i treba kad se pravi pametan" ... To na književnom srpskom. Na narodnom je „ćuti i ne jedi govna", „šta te boli kurac", „ko ga jebe, ufurao se da je faca" ....