Alexandar Lambros

 

Đenovljanin Marko Aurelio Rivelli je, iz neobjašnjivih razloga, slabo poznat ovdašnjoj javnosti. Doktorirao je na političkim naukama sa tezom „Rasna i vjerska politika Nezavisne države Hrvatske 1941-1945". U Milanu 1999. godine objavljuje knjigu „L'arcivescovo del genocidio" (Nadbiskup genocida), posvećenu Alojzu Stepincu koga je papa Jovan Pavle II 1998. godine u Hrvatskoj beatifikovao (stepenica na putu ka proglašenju za svetitelja). Knjigu je kod nas iste godine kad je izdata u Italiji, objavila izdavačka kuća „Jasen" iz Nikšića, u prevodu Lazara Macure.
Marko Aurelio Riveli 2002. godine u Milanu objavljuje i drugu knjigu, „Dio e con noi! La Chiesa di Pio XII complice del nazifascismo", u kojoj se bavi vezama Vatikana za vreme Drugog svetskog rata sa nacistima i fašistima.
Za knjigu „Nadbiskup genocida" (koja je izazvala i veliku pažnju javnosti u Grčkoj), Riveli konsultuje službene hrvatske, vatikanske, nemačke, britanske, američke i jugoslovenske izvore, među kojima su posebno zanimljivi „Dnevnik" zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca, hrvatski dnevni listovi i periodični časopisi iz zvanične katoličke oblasti iz perioda 1941-1945, župni bilteni (časopisi sa stotinjak različitih zaglavlja), dokumenti ministarstva spoljnih poslova Nemačke koji se odnose na izveštaje barona Dijega fon Bergena, ambasadora pri Vatikanu tokom Drugog svetskog rata, dokumenta Glavnog štaba Italijanske kraljevske vosjke, dokumenta ministarstva spoljnih poslova Britanije od 1922. do 1945. itd ....
„Nadbiskup genocida", iz koje izdvajam neke delove, autor započinje Senekinom rečenicom iz „Trojanki" - „Onaj ko ne prijavi zločin koji mu je poznat, podržava ga"

AleXandar Lambros

Puno saučesništvo hrvatske katoličke crkve s ustaškom diktaturom ozvaničeno je 26. juna 1941. kada prilikom svečanog susreta najviših dostojanstvenika crkve i poglavnika, monsinjor Stepinac jamči Paveliću "vjernu i lojalnu suradnju za veliku budućnost naše domovine". Saradnju koju primas Hrvatske potvrđuje u brojnim javnim prilikama, često prisustvujući i svečanostima ustaškog režima i okupacionih nacifašističkih snaga.

AleXandar Lambros

Pošto unakaženim gradskim jezgrom sada dominira vladičansko utvrđenje sa sedam bezbednosnih kamera, red je i da na ulazu u grad stoji svedočanstvo talibanske kulturne politike lokalne vlasti. Predlažem tablu - „Dobrodošli u džamahiriju. Pravoslavnu. Šustikle na glavi (vehabije) sto i kusur kilometara južnije".

 

napisao: Waleed Al-Husseini

crteži: Glynis Scott

prevod: Alexandar Lambros

Jedan Bog je otac - konkretna ličnost (nastavna jedinica iz veronauke, iz školskog dnevnika jedne srednje škole u Šumadiji)

 

 

 

AleXandar Lambros

Ovih dana me mnogo živcira taj sveprisutni rasizam u srpskom medijskom prostoru. Šta to nije u redu sa žutom guzicom, da vas pitam? Sve su vam dobre, samo vam žute nisu po volji?

Od četiri guzice koje je srpska diplomatija strateški odredila za redovno ljubljenje, mi mahom cmačemo samo one WASP (white anglo saxon protestant). Da ih makar cmačemo, već ih pošteno, temeljno, duboko, tongue in rimingujemo. Čak i one indijanske (crnogorske, bivše jugoslovenske republike makedonske) redovitije celivamo. I nije ni čudo što su se Kinezi osetili zapostavljeni i diskretno nas pokovali po ramenu - „A mi? Kad ćete nas? Evo pustili smo vas, nismo hteli da dosađujemo ... Sad je prilika da nas cmoknete u bulju, bitno nam je da znamo da smo još uvek frendovi, prihvatili bismo i poke na fejsbuku al je on kod nas zabranjen".

Bata Stojković u filmu Balkanska pravila

Manite me više tih priča o ljudskim pravima. Kakva ljudska prava?

Premijer Srbije, Ivica Dačić.

AleXandar Lambros

Nije mi običaj da bistrim dnevno-političke teme. Prosto, nema se šta reći. Muk je jedini mogući komentar. Hiperinflacija besmisla učinila je da svaka reakcija bude tek samo tužan jauk ugnjetenih koji zamire i pre nego se otme. Lišen svake oštrice i težine i mogućnosti bilo kakve relevantnosti, može da posvedoči samo o bezizlaznosti situacije. Ne pomaže ni ležanje po prugama, ni samosakaćenje, ni to što su Srbi sami sebe osudili na kolektivno samoubistvo odlukom da se više ne razmnožavaju. Kapsulirajte se u sopstveni svet, to je sve što možete da uradite, ovde je očajanje metastaziralo toliko da sve vonja na trulež i smrt. Kao i reke nam po kojima se belasaju prevrnuta telesa crknute ribe a priobalna flora se guši u nanosima plastike i smeća.

AleXandar Lambros

AleXandar Lambros

Priča se da je Alfred Hičkok, veliki filmski majstor u umetnosti zastrašivanja ljudi, vozeći se jednom prilikom kroz Švajcarsku, iznenada uperio prst u prozor automobila i rekao: „To je najstrašniji prizor koji sam u životu video". A video je sveštenika kako razgovara s dečačićem i drži ruku na njegovom ramenu. Hičkok se nagnuo kroz prozor automobila i povikao: „Trči, dete! Trči, ako ti je život mio!"