Молим вас за мало пажње:

     Пред нама је црно-бела фотографија: насмејана и лепа девојка на њој зове се Хилда Дајч. Препланула је од сунца, тако се чини, јер оно просијава кроз длачице на њеним подлактицама. Обучена је с укусом, прикладно за лето и вожњу на палуби брода, и има диван, питом и драг осмех. Допада ми се, и чини ми се да бих с њом имао шта да причам, и с њом из њене младости и сјаја, и доцније, кад сазри или остари. Она и ја се нисмо могли срести: убијена је у Београду пре 75 година у камиону-душегупки. Тај камион био је допремљен у Београд за коначну ликвидацију Јевреја. Одвозио је логораше са Сајмишта на пресељење, наводно, у неки лепши и комфорнији логор, а у ствари на кратку вожњу до Јајинаца. Током ње би издувни гасови из мотора погушили путнике смештене у херметички затворени товарни простор. Није забележен тачан датум Хилдине смрти. Вероватно је угушена међу последњима, крајем априла или почетком маја, јер је била болничарка, и зато потребна концентрационом логору. Ту су сада, на његовом месту, некакви шибљаци и рушевне зграде, и једино висока централна кулa наговештава лепоту некадашњих здања. Пре Другог светског рата око ње био је низ павиљона, и они, заједно са кулом, чинили су прелеп сајамски комплекс, у ком су се одржавале изложбе, концерти, представљала кола, авиони, нова техничка достигнућа. Доласком Немаца београдски сајам, удаљен 300 метара од језгра града, преуређен је у концентрациони логор за Јевреје.

     Сасвим сам сигуран да никад нећу научити да летим. Не, не као што се може претпоставити - чврсто верујем да ћу једног дана, АБД*, возити неку једрилицу или нешто слично - него нећу научити да летим као што лете птице. Просто, то искуство ми није дато, није ми омогућено. Нећу, такође, никад искусити како је то кад ти читав

     У Србији већ је недељама време чудесно за ово доба године. Царују сунце и високе температуре, а момци и девојке, жене и зрели мушкарци шетају се у мајицама кратких рукава и уским сукњама (само жене!). Ипак, чак и кад се понешто одбије на мој мрзовољан карактер, стиче се утисак да свуда влада тешка и мучна депресија једног осиротелог и смушеног друштва. Посла је све мање, пара такође, а и сам Београд као да више није онај запамћени вибрантни град.

ЉУДИ

     На фотографији је, каже Ирене Еклер, њен отац Аугуст Ландмесер.

    Лопови... Полицајци су посипали неки прах, четкицама га распршујући. Тамо где се одиграла пљачка тражили су отиске прстију. Њих је било много, и није се могло знати који су лоповски. Било је и мојих. И твојих. 

     Пре неку ноћ нисам могао да заспим: несаница. Кажу да она подстиче креативност. Ја о томе не знам ништа. Никад ми се није десило да због несанице напишем нешто ваљано. Вероватно зато што то писање није било писање мојом вољом, већ писање - несаницом. Неважно. Ако не умем да пишем с несаницом, умем да преписујем.