Oni su visoko zato što mi klečimo, natpis je na ulazu u jednu staru atinsku kafanu.

Kolijevka demokratije ovih dana muku muči sa dugovima i kreditima, teškom finansijakom krizom. Sve ove promjene prate burne reakcije građana.

Protesti su tako svakodnevnica Grčke.  

I pored vrlo teške situacije u zemlji protesti u BiH su tek incidentni.

Građani se ustručavaju iskazati svoje mišljenje u bilo kom obliku, nadajući se valjda spasenju od nebeskih ili vanjskih sila.

A njih nema

Kaže mi prij neki dan  frizerka, vrijedna

Mladen je nakon sastanka rekao da moramo da uhvatimo voz za Evropu. Jer ako ne uhvatimo voz za Evropu, onda ćemo ga propustiti i nećemo uhvatiti voz za Evropu. Ako ne uhvatimo voz za Evropu, onda nećemo ni otići u Evropu. Stvari su Mladenu više nego jasne. Zato on gleda da sve češće ne propušta voz za Evropu, pa je više tamo u tuđini, gdje sunce tuđeg neba grije sasvim korektno.

Bio nam je Carlo. Carl

 Oteli djevojčicu ispred škole, tri dana je držali zarobljenu i silovali je - naslov kojim su gotovo svi BiH mediji gledaoce i čitaoce šokirali danima, dodajući svakodnevno nove detalje.

 Ti detalji, koji su dodatno zgražavali publiku, istovremeno su raspirivali maštu, anonimnih, ali i uredno potpisanih komentatora po portalima, čiji su prijedlozi kazni za počinitelje često bili jednako gnusni kao

Izlazak petkom uveče je vrsta rituala od kojeg uvijek očekujete previše. Večeri kada se vraćate srećniji nego što ste izašli, pamte se i prizivate ih često kao mantru, do nekog novog sličnog i uspješnog petka. Ono što svakako ne očekujete da vam se desi, pa ni u mazohističkim projekcijama, je mogućnost :

a) da auto koje ste ostavili na parkingu, osvijetljenom, ne zateknete po povratku,
b) da ga zateknete udarenog i nešto manjeg, tanjeg i drugačijeg oblika nego što ste ga ostavili,
c) da ga zateknete bez točkova.

Desilo se... Povod

"…nek nas sjete ove slike, na tu djecu i te đake, što su mali, mali za vojnike, a veliki za junake…"
- dio pjesme iz filma o Bošku Buhi, dječaku heroju. Stih ide na kraju filma, posle trenutka kada Boško pada na ledinu pokošen metcima unutrašnjeg neprijatelja

Istraživanja kažu da će u Bosni i Hercegovini 2040 godine, ako mladi nastave da odlaze iz zemlje ovim

Namjerno nam nije došla Angela Merkel, poručila je da nema s kim da se sastane. Namjerno nam je došla Angelina Jolie, nakon što su se strasti stišale, a crveni tepih sklonjen, realnost je proizvela kletvu - Dabogda ti Angelina Jolie pohvalila zemlju.

 Bliži se godišnjica opštih oktobarskih izbora 2010 u Bosni i Hercegovini.

wolfgang-carl-paddy-miroslav-carlos

Postoje krajevi na koje nikad ne pomislite.

U skladu s tim ne planirajte otići tamo.

Krajevi i mjesta u koje dolazak civilizacije ne znači ništa i koji žive sami za sebe ma šta se dešavalo u okolini. Ako slučajno zabasate u takav kraj veoma brzo zapazite da je priroda netaknuta, vazduh čist i da je voda dobra. Najčešće tu i nema ničeg drugog

Ponovo sam u Norveskoj, trenutno uzivam u pejzazu Lilehamera, gradica u kom su 1994, dok smo se mi bavili vaznijim poslovima, odrzale Olimpijske igre. Snjeg škripi pod nogama i čist je da ga možeš pojesti. Ovo je neki deseti put da sam u poslednih nekoliko godina u Norveškoj, navikao sam se i često mi padne na pamet da bi se ovdje moglo i zivjeti. Naravno, da je bar malo jeftinije.
U ovom blogu ću napisati nešto o svom prvom putovanju koje je završeno trodnevnim krstarenjem od Norveške do Danske. Imao sam do sada tu sreću da mnogo putujem, ali to putovanje mi je jedno od najljepših.

Prije 5 godina Biljana Plavšić je priznala svoj dio odgovornosti za zločine počinjene tokom rata u BiH.Mnogi akteri ovog suđenja su ovaj njen čin smatrali presedanom u međunarodnom pravosuđu jer je bila prva visoka funkcionerka jedne države koja je priznala krivicu. Imam osjećaj da se danas niko i ne sjeća tog veoma vrijednog i važnog čina. Tih dana sam napisao tekst Čaj koji vam sa zadovoljstvom predstavljam

Čaj

Vrelo julsko popodne na pašnjaku podno Manjače. Krupne graške znoja su klizile ka krupnim, smeđim očima kopača i maglile mu pogled ka kraju reda

Sa svakog putovanja potrudim se vratiti sa mrvicom sačuvanog sjećanja za jedan mali putopis. Zabilježim detalje ugrubo prvih dana po povratku sa puta, a kada nađem vremena uobličim ih u štivo za svoju dušu. Da se ne zaboravi.

Tako je trebalo biti i ovaj put nakon Indonezije, mog prvog susreta sa Azijom, koji je nespretno započeo dijarejom.
Ali nije.
Probudio sam se u trenutku kada su nakon 13 sati leta iz Jakarte točkovi Boinga, koji je pamtio i bolje dane, dodirnuli pistu aerodroma u Frankfurtu.
Tada još nisam znao da se nešto ranije probudio i Eyjafjallajoekull,