Pre 50 godina, 20. jula 1969. čovečanstvo je učinilo još jedan od velikih koraka u svojoj naizgled neutaživoj težnji da prevaziđe granice sveta u kome živi, malim korakom kojim je astronaut Nil Armstrong kročio na površinu Meseca. Sad, ovaj veličanstveni događaj nažalost, ili nasreću, nije jedina tema bloga, već je pre povod da se ispriča i priča o još jednoj, u principu prilično nedorečenoj temi - socijalnim eksperimentima.

U proleće 2010. godine Trinidad se našao na samoj ivici teške političke krize, u trenutku kada se trinidadska mladost odlučila za bojkot. I to, pod parolom „Do so Trinidad", ni manje ni više nego kompletnih nastupajućih parlamentarnih izbora. Čitav se Trinidad mesecima tresao od protesnih šetnji i zborova, zapaljivih reči i govora, kao i hvalospeva i oda nekoj novoj svetloj budućnosti - sve dok nije došla predizborna ćutnja i ... dan odluke.

Uskoro će predsednički izbori u SAD i interesantno bi bilo videti koliko su osnovne poruke Trampove predizborne kampanje ostale slične onima iz prethodnih izbora 2016. godine. Doduše, danas u tolikoj meri verovatno više i nema direktnih ksenofobičnih ispada, kao ni otvorenog raspirivanja straha srednjeg i siromašnijeg belog sloja od komšija druge boje. Jer, ovog puta Tramp ipak nastupa sa pozicija predsednika, a ne nekakvog političkog autsajdera, a opet, možda se to desilo i pod neočekivanim pritiskom političke i ekonomske krize izazvane pojavom koronavirusa.

Koliko god da je pojava kinematografije, zajedno sa naizmeničnom strujom ili motorima sa unutrašnjim sagorevanjem, već u 19. veku nagovestila dolazak novog doba, prvi filmovi su bili eonima daleko od nečega što danas pod njima podrazumevamo. Naime, u nekakvim začecima oni su u principu bili dokumentarni - mogli ste da gledate vozove kako promiču pored zgranutih posmatrača, ili da se radujete zajedno sa radnicima na izlazima fabrika. Sve dok se neko nije dosetio kako bi filmovi možda bili mnogo interesantniji ukoliko ne bi bili posvećeni realnim, već pre nekakvim fiktivnim likovima - čime je, po mnogima, upravo i započeo 20. vek.

Početak 21. veka označio je prekretnicu na globalnoj političkoj sceni u smislu da je postala igralište sve izraženijih i uticajnijih populističkih pokreta i pojedinaca širom sveta. Za nekih dvadesetak godina nastalo je i pregršt teorija o tome kako se i zašto tako nešto upravo sada dešava, gde jedna od interesantnijih daje na prvi pogled donekle i pojednostavljena objašnjenje, od kojih se pojedina daju naslutiti i na gornjoj mapi sveta.

Koliko god sitkomi nekima možda delovali trivijalno, puni stereotipnih likova i tema, površnih prikaza svih mogućih slojeva urbanog i ruralnog stanovništva, kao i plitkih i predvidljivih poruka, mnogi su odavno uvideli da bi ih trebalo shvatiti krajnje ozbiljno. Kako zbog prilično složenih političkih, ideoloških ili društvenih poruka koje se njima prenose, tako i u smislu formiranja nekakvog globalnog kolektivnog pamćenja, možda čak i više nego bilo koji drugi medij. Jer, popularna kultura je odavno postala glavni prenosnik ideja, po nekima i više nego što su to danas formalno obrazovanje ili umetnost. A opet, televizija je kraljica popularne kulture, uz sitkome kao nesporne kraljeve televizije.

Uskoro će godišnjica terorističkog napada na SAD od 11.9.2001. godine, što pokreće različita pitanja, uključujući i ono na kojim se sve nivoima uopšte i vode ratovi. Naime, mnogi će reći da je osnovno obeležje terorizma to da je jedan od ključnih ciljeva, možda više nego i bilo koji drugi, napad na simbole nekog društva. Gde se ova definicija, neretko, može sa terorističkih napada proširiti i na mnoge druge, čemu smo i sami, što u bližoj, što u daljoj, a čak i u nedavnoj prošlosti često mogli da posvedočimo.

Kako li se zemlje širom sveta bore sa problemom pristrasnog izveštavanja u medijima. Jer, mediji, na ovaj ili onaj način, gotovo uvek, pored regularnosti izbornog procesa i razvijenosti parlamentarnog i vanparlamentarnog političkog života, na kraju postaju centralna tema na osnovu koje se ocenjuje demokratičnost nekog društva.

Kada čujete za grčke Delfe verovatno vam prve na pamet padaju proročice kako obavijene gustim dimom sveća i opijata, u zamračenoj pećini duboko ispod površine zemlje, proriču sudbine prosjaka i kraljevića. Delfi su, ipak, bili i nešto više od toga, u čijem je centru doduše i dalje ostala magija, ali, za razliku od opšteuvreženog mišljenja, ne neka ezoterična ili mistična, već pre nekakva životna i realna.

Ili, da li su Englezi stvarno Englezi, ili se samo prave? Ovo je samo jedno od mnogih pitanja koja autor Al Marej postavlja u svojoj koliko šaljivoj toliko i ozbiljnoj seriji „Why does everyone hate the English" („Zbog čega svi mrze Engleze" [Link]), koja se trenutno prikazuje na dokumentarnom kablovskom kanalu „History". Naime, u svakoj se od epizoda Al (koji, naravno, predstavlja Englesku) „sukobljava" i „takmiči" u tome ko je bolji sa predstavnikom jednog od naroda sa kojima Englezi na ovaj ili onaj način imaju burnu istoriju nesuglasica, suprotstavljenih interesa, nesporazuma, zabluda i predubeđenja, kao i, generalno, pregršti nerazumevanja i stereotipa.