Pre neki dan čujem klinca iz druge godine kako priča s mamom preko mobilnog: „Kevo, biće neka tema o meni, je l’ može ono što si mi napisala? Je l’ možeš na brzinu nešto da mi izdiktiraš?“ Bože, nije valjda da ljudi to rade? Nikad ne reci nikad...

Kćer mi, sva zabrinuta: Prekosutra imamo pismeni iz srpskog, a danas moram da napišem sastav na temu – Jesenje jutro, valjda će nešto slično da bude za pismeni...užas!

Ja (O, užas!): Što užas? Pa to je bar lako!

Kćer, na ivici suza: Napisala sam samo

      Pošto me muž već danima vara sa Urošem Voždovcem i Ubuntuom, a maloletni sin crta obešene babe (čitaj: visibabe), spadoh na pomaganje kćeri mi za takmičenje u znanju o Crvenom krstu. Ona, dakle, ima vrlo egzotičan ukus kad su takmičenja u pitanju. Ništa srpski i matematika i ostala boranija. Prošle godine se dva meseca spremala za takmičenje Mladih vatrogasaca, ali se razbolela dva dana pred sam dogadjaj. Domar (coach) me zvao sav očajan - E baš šteta, ona mi je bila okosnica tima. Jaka je! Može dve pune kofe odjednom da nosi!
       Elem, kad je

      Izmišljena

      Nismo već dugo bili zajedno, tj. odavno smo već bili bivši. I svako je bio u nekoj novoj priči. Pomalo iz navike, a pomalo iz inata još uvek smo povremeno spremali jedno drugom ručak. Gledali bismo se preko one hrane i mislili zašto koj' moj nastavljamo ovu igru mačke i miša. Sujeta? Kukavičluk? Prijateljstvo nije sigurno. Prijatelji ne drhte kada jedno drugom dodaju nož.
      Kako bilo da bilo, nađosmo se u samoposluzi da kupimo potrebne namirnice. Bilo je neko grozno toplo beogradsko leto, prodavnica minijaturna i bez klime,

    Dobro, šta smo sve imali:

- babe (moja je bila grozna, gora od Lepine)

- kćeri i sinove (moji su još mali, ko zna šta će sve tu da se ispostavi!)

- muž mi je zabranio da pišem o njemu (a ja uvek slušam svoga gospodara)

- roditelji su mi umrli i o tome nemam snage da pišem.

    Dakle, o svekrvi. Zakonski sam se obezbedila sa usmenom dozvolom i dva svedoka.

    Kad pomislim na svekrvu uvek je vidim sa punim tanjirom, kako kaže - Uzmi još malo, zdravo je. Mislim da je prvih godinu dana zabavljanja sa njenim sinom

     Jupi! Bila sam na Sajmu knjiga!

     Sad se vi pitate šta je tu čudno što je jedna bibliotekarka bila na Sajmu knjiga. E, pa u mom slučaju moraju da se poklope različiti kosmički uslovi da ostvarim svoje zakonsko pravo na šetnju medju knjigama koje nikad neću kupiti:)

     Već sam kod Bilje kukumavčila kako me maloletni sin bojkotuje već dve godine za redom i uporno se razboljeva baš na sajam. Dakle, sledi odlazak na bolovanje i četiri dana nespavanja, vadjenja slina, kuvanja pilećih supica i čajeva, odlaska u bolnicu u sred noći

     Moj gost autor je bivša članica bibliotekarske sekcije (hihihi), nekad učenica, sada drugarica - pojačivač! Ako i naši najbolji đaci, na najvišim školama, ovako misle o nama, moramo ozbiljno da se zabrinemo. Ne odbijajte im na mladost, neznanje i neiskustvo, shvatite da se loše osećaju pored nas i menjajte se.

Menjajmo se dok još ima vremena. Ne na izborima, već duboko unutar bića.

     Dragi profesore,

    Pišem Vam jer Vam ništa ne mogu reći. Ne mogu Vam reći jer vi niste obično biće. Ne, vi ste nedodirljiva sila koja utiče na tok mog života koji nastojim da učinim što lakšim. Zato Vam se obraćam kao kosmosu, u prazninu, čisto zbog sebe.

- Zašto i mi ne uzmemo kredit kao baba i deda i kupimo nova kola? Ova stara se raspadaju.
(vraćamo se iz grada, noć je i pada kiša, a brisači se konstantno zaglavljuju, pa moram ručno da ih gurkam ili da se nadam rupi, onda se opet pokrenu...ništa ne vidim, počinjem ozbiljno da se brinem i rešavam da stanem sa strane dok pljusak malo ne umine)
- Zato što je rizično, mrmljam kroz zube i uzdišem.