poruka lične prirode, nevezana za tekst koji sledi:

***hvala Dejanu Restaku, Stevanu, Miši, Supermodu i svima koji su učestvovali u neverending avanturi promene moje šifre i omogućavanju mog pristupa blogu. Bezbroj je problema bilo na ovom mestu za ove dve godine koliko sam registrovan (da, danas je moj drugi rođendan na blogu), dok su ti neki nevidljivi ljudi kliktali do beskraja kako bi rešili i najbezazleniji problem ili primedbu ponekad razmaženih blogera, uključivši i mene. Drugari, hvala vam.***

Koji je to trenutak kada sve postane nenormalno?

Ovaj. Posle ovoga ništa više nije iznenađujuće.

Kada predsednik jedne zemlje u košulji kratkih rukava i znojavog čela poseti svog koalicionog partnera, inače prijatelja ubijenog ratnog zločinca i ubice, kada sa njim sedne za astal i uz pečenje i špricer uspaljeno posmatra dvojicu kickboksera kako ubijaju Boga jedan u drugom, zatim kad se, tako dignutog adrenalina rashlade uz hitove Seke Aleksić - live - te zapevaju i zaigraju u sred neke selendre pod šatorom - to se, između ostalog, zove promocija neukusa. Mogao bih da ređam do beskraja šta je to sve još - relativizacija i abolicija najrazličitijih neprihvatljivih društvenih ponašanja, kršenje elementarnih vrednosti koje je promovisao u kampanji za predsednika, pa onda koje je promovisao na parlamentarnim izborima...

 +YOUTUBE SNIMAK

Uprkos svim elementarnim nepogodama i preprekama u 18.30 stižem iz Beograda preko Male Krsne u Pančevo na promociju Peščanik FM10.

Na ulazu desetak policajaca, što u civilu što u uniformi. Vidim, biće možda frke. Vidim takođe, grupe ljudi unutra i spolja, čekaju da uđu. Nigde prepoznatljivih Naših i njihovih, nema na prvu nepristojinih ljudi - sve neki fini svet. Panično ulazim u salu i zauzimam prvo mesto u prvom redu prvi put u životu. Uvek sedim negde po sredini, al' računam - slikaću mobilnim telefonom, valja da budem blizu.

Posle 15 minuta, sala Studentskog u Pančevu puna do poslednjeg mesta. Ljudi stoje na balkonu i tamo gde je za stajanje bilo mesta. Puno. Muzika za đuskanje, svi se smeše, sevaju blicevi, kamere, novinari. Graja prestaje u trenutku kad ulaze Ceca 1, Biljana, Milutin Petrović i gospodin - domaćin, čije ime nisam zapamtio i kome se ovom prilikom izvinjavam (ja sam ipak bloger, nisam novinar). Za njima, nekako skromno, ide Srđa Popović koji odbija da se popne na scenu već improvizuje svoje sedište i seda na neku, usput pronađenu stolicu u publici. Promocija kreće. Ceca 2 već piše nešto iz prikrajka.

Okrećem se, u neverici, da pogledam kako se ljudi ponašaju i ima li sumnjivih. Nema. Kažem vam - sve neki fini svet. Iza mene ceo red žene, iza njih petorica momaka, iza njih dva bračna para i starija gospođa. Na balkonu mladići i devojke. Tu pored stoje neki u odelima i žutim džemperima na romboide, ozbiljni ljudi. Pored njih baka i deka sa drugaricom, i tako redom. Divno, mislim. Konačno će promocija (posle odvratnih iskustava u Aranđelovcu i Futogu) proći bez incidenata.

Na petogodišnjicu ubistva Dr Zorana Đinđića, otputovao sam na nekoliko dana van Beograda. Zašto sam odabrao baš taj dan za putovanje, ne znam. Uspeo sam samo da pročitam brojne blogove na ovu temu, dve nedelje pre toga napisao sam svoj i tu se moj napor završio. Ono što je ostalo je bes. Potpuno nekonstruktivno izgladnelo osećanje koje ždere svaku misao čime postaje još više gladno.

Začarani krug u kome sam se vrteo, sva lica i reakcije koje sam tek usput opažao stapali su se u jedno jedino osećanje besa obavijeno nekom čudnom bezvoljnošću. Ljutnja i potreba da ošamarim svakog čoveka pored koga sam prolazio, a koji se po rezultatu mog odokativnog senzora nije mislima bavio temama kojima sam se ja bavio tog jutra obuzeli su me tako snažno da sam se posvađao sa prodavačicom na trafici na BAS-u.

Žena dosadnog izgleda i mirne naravi, ni kriva ni dužna, prokomentarisala je da je jutro lepo i pitala me gde putujem. Drsko sam joj uzvratio, obzirom da je očigledno ovaj dan nije previše doticao, niti je o njemu mislila - kako bih voleo da putujem daleko odavde, daleko iz ove zemlje, bar na odmor, ali da ovaj put, na žalost - neću odmaći daleko. Kao da je jedva dočekala, uzvratila mi je opaskom da je ipak kod nas najlepše. Sasuo sam joj, ni krivoj ni dužnoj, u lice izveštaj iz emisije «Dogodilo se na današnji dan» koja se neprekidno reprizirala u mojoj glavi, koji ni po čemu ne dokazuje da je kod nas najlepše i koji upravo dokazuje suprotni stav od onoga koji je ona iznela. Ostala je da me nepomično posmatra, pomalo se smešeći.

boomp3.com  GAME OVER: komentator(ka) Lorelay je pobedio/la. novi CD: BO: KAPETANE GDE SI, u B92 Shop

Čitam skoro članak o Street artu u Beogradu i ponovo se oduševljavam maštovitošću ljudi koji su našli svoj ventil, našli način da se izraze najbolje što mogu. Stvarno su magični ti nestvarno misteriozni ljudi koji nam u sred noći, ostave neku poruku ispod prozora.

Dragi su mi i oni poznati stencili, autorke TKV, kraljice beogradskog street arta, čuvene i istovremeno nikome poznate. Posebno volim onaj Ostvareno! i Zajebi sistem! autora 352. Sa, sada već čuvenim grafitima i porukama koje nam predano ostavlja Biro smo, verujem, svi upoznati. Ako želite da i vi kažete: Pahomije, Bog je ljut! bilo bi dobro da potpišete peticiju na blogu JT.

Bauljam danas tako po Knezu po onoj vrućini i vidim nalepnicu Ja sam srce Srbije, a ono preko ovog srce Srbije nalepljena nova nalepnica sa sadržajem - za patriotsku vladu. Bilo mi je smešno, i pokušavao sam da zamislim da li je neko od aktivista yihr i(li) biroa "čuo" drugu stranu u ovom veselom dijalogu.

Marina volim te ili Opet sam se preselio ispod prozora šalju jasnu i svima razumljivu, simpatičnu poruku. A oni tipa Mladić heroj ili Šešelj srpski junak za mene su umnobolesničke mantre, to nije street art.

Najviše volim kada vidim grafit koji me zbuni svojim sadržajem. Ne znam kome je upućen, ne znam šta predstavlja, samo tako stoji tu, na zidu pored koga prolazim. Prolazim danas i vidim da neko želi da saznam da se baš on/a pita: Kapetane gde si. Na nekoliko mesta u gradu (koliko sam ja video), neko želi da znamo da se on/a pita gde je kapetan. Kapetane gde si.

I to je to. Tri reči. Zapravo jedna. Kapetan. Koji kapetan? Čega kapetan? Čitam vesti, dugo već ne spominju Kapetana Dragana. Afera u najavi vezana za Luku Beograd? Reakcija na aktuelnu priču oko Luke Beograd? Je li to pitanje ili vapaj za nekim važnim i nikad prežaljenim kapetanom? U hebote, da nije JSO? Najava povratka kapetana i generala, koji bi, da samo autor/ka zna gde su, rešili stvar?

Na teritoriji Beograda je u prethodna dva meseca registrovano preko 130 lažnih dojava o postavljenju bombi. Osnovne i srednje škole, prema statistici MUP-a, prednjače u lažnim dojavama, zatim slede Mekdonalds restorani, Palata pravde (8 dojava u prethodnih mesec dana), B92, redakcija lista Gazeta, Telekom Srbija, Merkur, Metro, Idea, ambasada Nemačke i pumpa OMV. Na listi su i Treći i Četvrti opštinski sud u Beogradu, ali i sudovi, osnovne i srednje škole širom Srbije (brojne lažne dojave o bombi u Novom Sadu, Smederevu, Jagodini, Zrenjaninu, Kragujevcu, Nišu, Leskovcu). Naravno, kada se ovakva dojava primi, objekat mora biti evakuisan.