Koliko godišnjica nerazjašnjenih političkih ubistava u ovoj zemlji obeležavamo? U kakvoj to državi živimo i šta rade institucije? Ko je odgovoran?

Obzirom da niko još uvek nije postavio blog o ovoj važnoj i društveno obeshrabrujuće-depresivnoj temi, a pre svega tragičnoj po živote ubijenih i njihovih porodica, koristim priliku da u dva dana napišem dva bloga. Zaboravljamo li koji je danas dan? Jedan čovek je izašao u šetnju na Uskrs 1999. godine. Vraćajući se kući mučki je ubijen na njenom pragu. Istina o tome ko ga je i zašto ubio se još uvek ne zna. Čovek se zove Slavko Ćuruvija.

NI JEDNO ubistvo niti pokušaj atentata na novinare u Srbiji nije razotkriven. Dada Vujasinović, Milan Pantić, pre godinu dana pokušaj ubistva Dejana Anastasijevića. Ubice Zorana Đinđića znamo, ali ne znamo organizatore niti inspiratore. Ubistvu Slavka Ćuruvije koje se dogodilo pre 9 godina na današnji dan prethodio je tekst u Ekspres politici pod naslovom "Ćuruvija čeka bombe", koji je u javnosti tumačen kao nagoveštaj ubistva.

Izraelska vlada od 2002. godine na Zapadnoj obali gradi betonsku barijeru kako bi se odelila od Palestine. Njom su okruženi palestinski gradovi i sela, presečene komunikacije i razdvojene porodice. Zid je visok osam metara, dvostruko je viši od Berlinskog zida. Dužina betonskog zida, prema planovima, iznosila bi oko 700 kilometara. Danas ona iznosi 650 kilometara. Posle Kineskog zida, to je drugi po veličini objekat stvoren ljudskom rukom koji se može videti iz svemira.

Srbijom od 2003. godine vlada Koštunica menjajući partnere koji ga podržavaju i održavaju na vlasti. Zid koji on personifikuje ne može se videti iz svemira. On se vidi samo iz Srbije. Zid koji gradi oko nas, ovu memlu koju dišemo kroz miris koalicionih sporazuma i skupštinskih rezolucija, koje je godinama donosio sa svojim partnerima u vlasti, osećamo samo mi. Bilborde i molebane kojima, kao zatvorenici u sopstvenom stanu, prisustvujemo gledajući njegove televizije, vidimo samo mi. Mi smo unutar zida. Čujemo ga samo mi.

Ovaj zid, kada bude završen, ostaviće Palestince sa samo jednom polovinom Zapadne obale unutar izolovanih, nesusednih, zazidanih enklava. Izrael tvrdi da je ovaj zid neophodan kako bi se zaustavili napadi palestinskih bombaša samoubica. Zid se ne gradi radi bezbednosti. Gradi se zbog ukopavanja okupacije i aneksije velikih delova palestinske zemlje. Izgradnja zida koštala je 3 miliona dolara.

Ovaj Koštuničin zid, kad bude završen, ostaviće građane Srbije sa samo 85% teritorije unutar izolovanih i međusobno suprotstavljenih i od sveta ozidanih enklava. Vlada Srbije i Predsednik tvrde da nam je Zid, po ugledu na izraelski, neophodan.

Ostalo Vam je 12 minuta i 36 sekundi života. Kako ćete ih provesti?

Ovaj tekst je u potpunosti inspirisan predstavom «Žena bomba» po tekstu Ivane Sajko, u režiji Bojana Đorđeva, koja je deo projekta RIZIK#1. Predstava se prikazuje u Beogradskom dramskom pozorištu.

Sledeće izvođenje je 22.aprila 2008. Igraju: Milena Đorđević, Jevgenija Kovačević, Dejana Miladinović, Snežana Milojević, Milena Moravčević, Marija Opsenica,Danica Ristovski i Sonja Živanović.

Po rečima spisateljice «Žena-bomba» je: monolog u kojem učestvuju žena-bomba, bezimeni političar, njegovi telohranitelji i ljubavnica, bog i hor anđela,jedan crv, Mona Liza Leonarda da Vinčija, dvadeset mojih prijatelja, moja majka i ja.

Nezaboravna predstava – i(li) tačnije, nezaboravno iskustvo.

Kladim se da nikada niste gledali predstavu koja je teroristički čin realizovan u uslovima dramskog pozorišta. Kladim se da nikada niste, gledajući predstavu iz publike, u jednom trenutku postali njen izvođač. Kladim se da nikada, kao pozorišna publika, niste bili ovoliko dirnuti i to najličnije.

Zaboravite na anonimnost iz pozicije posmatrača sigurnog negde u mraku sale kad krenete da pogledate ovu predstavu. Zaboravite na sva dosadašnja pozorišna iskustva – iskusićete teror žena-bombi – u realnom prostoru i vremenu: sada i ovde.

Dragi drugari,

u svetlu nedavnih događaja, u strahu od totalitarizma, izolacije i vanrednog stanja koja nam preti, u senci zla koje se nadvilo nad ovim gradom i širom Srbije, pozivam vas da se grohotom nasmejete! Usaglasili smo se jednom da smeh topi zlo.Ne dozvolite da nas uguraju nazad u plač i mrak. Nasmejte se. Evo male pomoći.

Sad ide onaj deo koji uopšte nije smešan.

Juče se dogodilo se to da je Kosovo jednostrano proglasilo nezavisnost. Reakcije su bile očekivane. «Mafijaška država», «Kvazi država» «Grupa kriminalnih bandi i terorista» od danas suvereno vlada Kosovom, kako kaže novi menage a trois, Predsednik, Premijer i Vođa najveće opozicione partije. Oni su od danas jedan front. Predvodnici uništavanja Beograda i krivci za kolektivni kućni pritvor Beograđana.

I to je bilo očekivano. To nekog može da ljuti ili ne, ali to se dogodilo. Neko može biti iznenađen ili ne, razočaran ili ravnodušan, ali to se i očekivalo.

Ono što nije bilo očekivano je da će Beogradom zavladati huliganske bande. Nova Vlada Republike Srbije. Novo ministarstvo pravosuđa, policije, vera, obrazovanja i svih drugih resora.

Obzirom da već danima slušam kako je jedino što nam preostaje da se, postiđeni nedavnim događajima, smejemo sami sebi, što je u našem društvu postao novi mit u koji verujemo (s kojim se ja duboko ne slažem i predlažem drugačije odgovore na pitanje «Šta ćemo sad, posle svega?»), odlučio sam ipak da učestvujem u ovom nastojanju u čemu me je inspirisao Rejmon Keno svojim delom «Stilske vežbe».

Ne mislim da je vreme da se smejemo, već da se uozbiljimo kao građani i da na izborima pokažemo neslaganje sa pogrešnom politikom koja ovo društvo vodi munjevito ka dnu. Ono što ipak, sad i ovde, možemo sebi da priuštimo jeste da se smejemo našim omiljenim likovima iz vrha vlasti i javnog života, njihovim saopštenjima, koja nisu smešna već ozbiljno zabrinjavajuća po našu budućnost.

Ja sam to uradio ovako.

Modifikovao sam ugao posmatranja i napravio od vesti sa ličnog web sajta našeg premijera, našeg voljenog premijera, sprdnju, što ona suštinski već jeste. To sam učinio naizmeničnim ubacivanjem dve proste rečenice u osnovni tekst. Ovo je link stvarne vesti koju bi trebalo prvo pročitati (mada je znate napamet), a zatim pročitajte novu - mnogo zabavniju. Predlažem da ovo uradite sa bilo kojom izjavom Vama omiljenog «predstavnika građana» ili sa bilo kojim člankom iz novina.