Morao sam da sačekam nekoliko dana, da se slegnu utisci posle ove izjave predsednika republike Srbije, Borisa Tadića:

"Moj posao je da napravimo nacionalno pomirenje u Srbiji, da se političke snage devedesetih i političke snage koje su vodile Srbiju nakon 2000. godine objedine oko zajedničkih ciljeva, da umirimo stanovništvo, tenzije i nesporazume, da teške reči padnu u zaborav i da pokušamo da u sledeću deceniju uđemo kao stabilna i prosperitetna zemlja."

Slušam i čitam svih ovih dana kako je to pragmatičan, racionalan politički stav, kako bi trebalo da Predsednika na ovu izjavu "stalno podsećamo" (Antonić, Utisak nedelje), kako tako treba i kako su tako građani odabrali i od SPS-a napravili legitimnog partnera nekakve buduće vlasti, daj da zaboravimo 90e, daj da zaboravimo sve, daj da se nacionalno pomirimo i daj da rodimo novu nakaznu, ali pomirenu Srbiju, svi zajedno.

Zašto nam ovo nije rekao u toku kampanje? Da bar znaju ljudi za šta glasaju. Sada, jedino mogu znati za šta su glasali. Ovako je ispalo da je samo Dr Vojislav još pre 11. maja imao ideju da se objedini sa "snagama mraka 90ih" (kako su nas svakodnevno, a brižljivo, opominjali svi redom iz NDS-a  tokom predizborne kampanje), te da bi bilo pragmatično, racionalno i rodoljubivo da udelimo svoj glas koaliciji okupljenoj oko Borisa Tadića, kako nam se snage 90ih ne bi vratile.

Svi znamo ko je u igri za predsednika SAD, te u tom svetlu, ljudi se ubiše da odgonetnu kako se dogodilo da jedan čovek po imenu Barak Obama doživi takav uspeh, uzimajući u obzir njegov život i biografiju s jedne i celokupno stanje američkog društva s druge strane.

Danas izlazi famozni New Yorker sa još famoznijom karikaturom, na kojoj je nacrtan bračni par Obama u Ovalnoj sobi. Barak u muslimanskoj nošnji sa turbanom, Mišel kao teroristkinja sa slikom Bin Ladena na zidu i američkom zastavom koja gori u kaminu.

O Obami sam već pisao nekoliko puta, a pre neki dan čitam vesti i naiđem na ovu nazovi analizu. Za ove vrućine dušu dala. A eto i prilike za filmofile da se podsete šta su zaboravili.

Pored toga, fenomenalni JibJab ima novi klip, pa ako još nekoga interesuje nešto drugačije od misli iz dokolice jednog blogera koji ničim izazvan niti vođen objavljuje šta stigne neka pogleda, eto ga na početku teksta, ne umem da lepim klipove koji nisu sa youtube, gde bih želeo, pa je zato na početku...

Koliko je Hollywood pomogao Obami?

Dragi drugari,

u svetlu nedavnih događaja, u strahu od totalitarizma, izolacije i vanrednog stanja koja nam preti, u senci zla koje se nadvilo nad ovim gradom i širom Srbije, pozivam vas da se grohotom nasmejete! Usaglasili smo se jednom da smeh topi zlo.Ne dozvolite da nas uguraju nazad u plač i mrak. Nasmejte se. Evo male pomoći.

Sad ide onaj deo koji uopšte nije smešan.

Na petogodišnjicu ubistva Dr Zorana Đinđića, otputovao sam na nekoliko dana van Beograda. Zašto sam odabrao baš taj dan za putovanje, ne znam. Uspeo sam samo da pročitam brojne blogove na ovu temu, dve nedelje pre toga napisao sam svoj i tu se moj napor završio. Ono što je ostalo je bes. Potpuno nekonstruktivno izgladnelo osećanje koje ždere svaku misao čime postaje još više gladno.

Začarani krug u kome sam se vrteo, sva lica i reakcije koje sam tek usput opažao stapali su se u jedno jedino osećanje besa obavijeno nekom čudnom bezvoljnošću. Ljutnja i potreba da ošamarim svakog čoveka pored koga sam prolazio, a koji se po rezultatu mog odokativnog senzora nije mislima bavio temama kojima sam se ja bavio tog jutra obuzeli su me tako snažno da sam se posvađao sa prodavačicom na trafici na BAS-u.

Žena dosadnog izgleda i mirne naravi, ni kriva ni dužna, prokomentarisala je da je jutro lepo i pitala me gde putujem. Drsko sam joj uzvratio, obzirom da je očigledno ovaj dan nije previše doticao, niti je o njemu mislila - kako bih voleo da putujem daleko odavde, daleko iz ove zemlje, bar na odmor, ali da ovaj put, na žalost - neću odmaći daleko. Kao da je jedva dočekala, uzvratila mi je opaskom da je ipak kod nas najlepše. Sasuo sam joj, ni krivoj ni dužnoj, u lice izveštaj iz emisije «Dogodilo se na današnji dan» koja se neprekidno reprizirala u mojoj glavi, koji ni po čemu ne dokazuje da je kod nas najlepše i koji upravo dokazuje suprotni stav od onoga koji je ona iznela. Ostala je da me nepomično posmatra, pomalo se smešeći.

Ostalo Vam je 12 minuta i 36 sekundi života. Kako ćete ih provesti?

Ovaj tekst je u potpunosti inspirisan predstavom «Žena bomba» po tekstu Ivane Sajko, u režiji Bojana Đorđeva, koja je deo projekta RIZIK#1. Predstava se prikazuje u Beogradskom dramskom pozorištu.

Sledeće izvođenje je 22.aprila 2008. Igraju: Milena Đorđević, Jevgenija Kovačević, Dejana Miladinović, Snežana Milojević, Milena Moravčević, Marija Opsenica,Danica Ristovski i Sonja Živanović.

Po rečima spisateljice «Žena-bomba» je: monolog u kojem učestvuju žena-bomba, bezimeni političar, njegovi telohranitelji i ljubavnica, bog i hor anđela,jedan crv, Mona Liza Leonarda da Vinčija, dvadeset mojih prijatelja, moja majka i ja.

Nezaboravna predstava – i(li) tačnije, nezaboravno iskustvo.

Kladim se da nikada niste gledali predstavu koja je teroristički čin realizovan u uslovima dramskog pozorišta. Kladim se da nikada niste, gledajući predstavu iz publike, u jednom trenutku postali njen izvođač. Kladim se da nikada, kao pozorišna publika, niste bili ovoliko dirnuti i to najličnije.

Zaboravite na anonimnost iz pozicije posmatrača sigurnog negde u mraku sale kad krenete da pogledate ovu predstavu. Zaboravite na sva dosadašnja pozorišna iskustva – iskusićete teror žena-bombi – u realnom prostoru i vremenu: sada i ovde.

Pišem ovo danas, jer kad pomislim na ovaj dan 2003. godine pomislim na to koliko je sve moglo da bude drugačije. Koliko bih danas, da Zorana nisu ubili, razmišljao drugačije o svojoj budućnosti. Koliko bi Srbija drugačije izgledala. Koliko bi nam bilo bolje. Za tačno dve nedelje, u sredu 12. marta, navršiće se 5 godina od ubistva dr Zorana Đinđića i pokušaja ubistva evropske Srbije koja se trenutno nalazi krvava i raskomadana (doduše u novim patikama) u jednoj neimenovanoj ruskoj klinici. Pacijent je van životne opasnosti, ali je njegovo stanje i dalje nestabilno.

Za ovih 5 godina, nismo uradili ništa. Od nas nisu ništa ni tražili sem da budemo glupi, gluvi i slepi pored očiju. Ponižavani smo, ugnjetavani, prevareni, pljunuli su nam u lice i ubice i inspiratori svojim izjavama i postupcima. O ubistvu ne znamo ništa. Međutim, postoji grupa divnih ljudi se trudi da to ispravi.

Grupa, kojoj ja aplaudiram i kojoj se divim se zove (moj naziv) «Peščanikov tim za otkrivanje istine o ubistvu Zorana Đinđića». Hvala vam ljudi.

Ta grupa nas zove da joj pomognemo. Koliko možemo i ako možemo. Ja kažem da moramo da im pomognemo. Da treba da im pomognemo, ako smo ljudi. Da treba da se odreknemo paklice cigareta ili jednog evra koji bismo potrošili na ko zna šta. Ja se jedino pouzdam u njih.

Ja čekam taj film i nudim svoje vreme i šta god zatreba da se taj film snimi. Meni je taj film potreban. Meni je potrebna ta istina koju kriju od nas. Meni je to važno.

Juče se dogodilo se to da je Kosovo jednostrano proglasilo nezavisnost. Reakcije su bile očekivane. «Mafijaška država», «Kvazi država» «Grupa kriminalnih bandi i terorista» od danas suvereno vlada Kosovom, kako kaže novi menage a trois, Predsednik, Premijer i Vođa najveće opozicione partije. Oni su od danas jedan front. Predvodnici uništavanja Beograda i krivci za kolektivni kućni pritvor Beograđana.

I to je bilo očekivano. To nekog može da ljuti ili ne, ali to se dogodilo. Neko može biti iznenađen ili ne, razočaran ili ravnodušan, ali to se i očekivalo.

Ono što nije bilo očekivano je da će Beogradom zavladati huliganske bande. Nova Vlada Republike Srbije. Novo ministarstvo pravosuđa, policije, vera, obrazovanja i svih drugih resora.