Na petogodišnjicu ubistva Dr Zorana Đinđića, otputovao sam na nekoliko dana van Beograda. Zašto sam odabrao baš taj dan za putovanje, ne znam. Uspeo sam samo da pročitam brojne blogove na ovu temu, dve nedelje pre toga napisao sam svoj i tu se moj napor završio. Ono što je ostalo je bes. Potpuno nekonstruktivno izgladnelo osećanje koje ždere svaku misao čime postaje još više gladno.

Začarani krug u kome sam se vrteo, sva lica i reakcije koje sam tek usput opažao stapali su se u jedno jedino osećanje besa obavijeno nekom čudnom bezvoljnošću. Ljutnja i potreba da ošamarim svakog čoveka pored koga sam prolazio, a koji se po rezultatu mog odokativnog senzora nije mislima bavio temama kojima sam se ja bavio tog jutra obuzeli su me tako snažno da sam se posvađao sa prodavačicom na trafici na BAS-u.

Žena dosadnog izgleda i mirne naravi, ni kriva ni dužna, prokomentarisala je da je jutro lepo i pitala me gde putujem. Drsko sam joj uzvratio, obzirom da je očigledno ovaj dan nije previše doticao, niti je o njemu mislila - kako bih voleo da putujem daleko odavde, daleko iz ove zemlje, bar na odmor, ali da ovaj put, na žalost - neću odmaći daleko. Kao da je jedva dočekala, uzvratila mi je opaskom da je ipak kod nas najlepše. Sasuo sam joj, ni krivoj ni dužnoj, u lice izveštaj iz emisije «Dogodilo se na današnji dan» koja se neprekidno reprizirala u mojoj glavi, koji ni po čemu ne dokazuje da je kod nas najlepše i koji upravo dokazuje suprotni stav od onoga koji je ona iznela. Ostala je da me nepomično posmatra, pomalo se smešeći.

Juče se dogodilo se to da je Kosovo jednostrano proglasilo nezavisnost. Reakcije su bile očekivane. «Mafijaška država», «Kvazi država» «Grupa kriminalnih bandi i terorista» od danas suvereno vlada Kosovom, kako kaže novi menage a trois, Predsednik, Premijer i Vođa najveće opozicione partije. Oni su od danas jedan front. Predvodnici uništavanja Beograda i krivci za kolektivni kućni pritvor Beograđana.

I to je bilo očekivano. To nekog može da ljuti ili ne, ali to se dogodilo. Neko može biti iznenađen ili ne, razočaran ili ravnodušan, ali to se i očekivalo.

Ono što nije bilo očekivano je da će Beogradom zavladati huliganske bande. Nova Vlada Republike Srbije. Novo ministarstvo pravosuđa, policije, vera, obrazovanja i svih drugih resora.

Posle šest meseci uzbudljive i efektne kampanje, neprestanih twista and turna, Barak Obama je kandidat za predsednika SAD.

Istorijska noć. Prvi afrički Amerikanac kandidat, verovatno i prvi crnac predsednik Amerike.

Iako se birališta u Južnoj Dakoti i Montani još uvek nisu zatvorila, svi svetski mediji najavljuju da je final countdown na superdelegatima (zvaničnicima i funkcionerima stranke) čija se podrška očekuje pre zatvaranja glasačkih mesta u preostale dve države.

Pratio sam ove izbore koliko i Wolf Blitzer. Svaki dan, kao manijak. Ne znam zašto, bilo mi je zanimljivo. uostalom kao i prethodni izbori u SAD.

Ostaju pitanja na koja Amerikanci čekaju odgovor. Hoće li Demokratska stranka uspeti da se ujedini posle teške borbe Obame vs. Klinton?

Hoće li poražena Hilari Klinton dobiti poziv da bude moguća podpredsednica?

Kako pobediti MekKejna i Buša? Šta sa ekonomijom koja je još malo pa otišla u...? Hoće li eventualni izbor Obame za predsednika promeniti sliku o Americi u svetu?

Šta će eventualni izbor Baraka Obame za najmoćnijeg čoveka na planeti značiti za ostatak sveta?

Ima li nekoga odavde ko nije sa Kosova?

Ostalo Vam je 12 minuta i 36 sekundi života. Kako ćete ih provesti?

Ovaj tekst je u potpunosti inspirisan predstavom «Žena bomba» po tekstu Ivane Sajko, u režiji Bojana Đorđeva, koja je deo projekta RIZIK#1. Predstava se prikazuje u Beogradskom dramskom pozorištu.

Sledeće izvođenje je 22.aprila 2008. Igraju: Milena Đorđević, Jevgenija Kovačević, Dejana Miladinović, Snežana Milojević, Milena Moravčević, Marija Opsenica,Danica Ristovski i Sonja Živanović.

Po rečima spisateljice «Žena-bomba» je: monolog u kojem učestvuju žena-bomba, bezimeni političar, njegovi telohranitelji i ljubavnica, bog i hor anđela,jedan crv, Mona Liza Leonarda da Vinčija, dvadeset mojih prijatelja, moja majka i ja.

Nezaboravna predstava – i(li) tačnije, nezaboravno iskustvo.

Kladim se da nikada niste gledali predstavu koja je teroristički čin realizovan u uslovima dramskog pozorišta. Kladim se da nikada niste, gledajući predstavu iz publike, u jednom trenutku postali njen izvođač. Kladim se da nikada, kao pozorišna publika, niste bili ovoliko dirnuti i to najličnije.

Zaboravite na anonimnost iz pozicije posmatrača sigurnog negde u mraku sale kad krenete da pogledate ovu predstavu. Zaboravite na sva dosadašnja pozorišna iskustva – iskusićete teror žena-bombi – u realnom prostoru i vremenu: sada i ovde.

Čitam jutros vesti, vidim - sve je relativno u redu, razvija se demokratski duh i kod nas i u svetu, a i komšije ne zaostaju u istim nastojanjima. Među ostalim inovacijama u našim životima, reči sloboda i kretanje, posebno kad su sročene u sintagmi sloboda kretanja, prete da u ovoj glupoj državi opet postanu misaone imenice, ako su to ikada prestale da budu.

Svakodnevno naiđem na tone gluposti koje me smore ili koje mi bar za trenutak pokvare dan. Kao ono kad Boris Tadić kaže nešto o bolu, ili što je oslobođen Marko, nepravedno otpuženi sinčić predsednika Miloševića za kojim, po ugledu na aktuelnog predsednika Srbije, svi bolujemo. Vesti i događaji tog tipa. Čitam tako jutros jednu vest, čitam i ne verujem.

Cecama zabranjeno da idu na more u Grčku! Prva reakcija posle čitanja teksta Petra Lukovića na e-novinama bila je ta da se glasno nasmejem. Onda sam shvatio da ništa nije smešno. Pa ne, mislim, stvarno, ima li dubljeg dna od ovoga? Apsurdnost ovog događaja je do te mere velika da je pomalo i komičan. Cecama verujem nije.

Gde 2-go može početi kampanja do na blogu?

OBAVEŠTENJE: Blogerke i blogeri,

moderacija je zatvorila blog za komentarisanje bez konsultacije sa mnom. Očigledno je da je svima koji su trolovali u nedogled pošlo za rukom da daju dobar razlog uredništvu koje je odlučilo da obriše preko 150 komentara i blog u pola noći zatvori. Nemam ništa više da kažem, vidimo se na sledećem blogu...

intro: Glasam za Biljanu 11. maja. Pored toga, hteo bih da ovde napravimo arhivu predloga, pohvala, primedbi, saveta budućoj/ćem gradonačelnici/iku, počev od danas. Blog će biti otvoren za komentarisanje do kraja kampanje.Ovo uključuje i komentare na(dosadašnje i buduće) medijske nastupe kandidatkinje i kandidata.

Đilas, Vučić, Obradović, Popović. Prvo – potpuno sam nezainteresovan za slušanje demagoških obećanja koja me, iskreno, vređaju. Ta obećanja koja vređaju inteligenciju svakog stanovnika Beograda, to – 650 vrtića, 203 mosta, 89 bazena, 367 novih autobuskih linija, 500 linija nepostojećeg metroa (važno je pritom da li je teški ili laki) i 148 miliona novih radnih mesta smo već čuli i videli. Mislim, smešno je. Zaključak je da su, svako u svom resoru – potpuno nesposobni da bilo kakvo obećanje koje nam kao maloumnicima daju, zapravo i ispune.