Tokom dugog razgovora sa Saidom, azilantom iz Sirije koji živi u okolini Beograda, u meni su počela da naviru sećanja iz školskih dana.

Tada, sredinom devedesetih, u moje odeljenje u osnovnoj, a kasnije i u srednjoj školi u Beogradu, došlo je nekoliko novih đaka. Bila su to deca koja su sa porodicama izbegla iz Hrvatske i BiH. Setio sam se i prijatelja odavde koji su par godina kasnije, na prvoj godini fakulteta, pod zvukovima sirena za uzbunu odlučili da migriraju ka zapadu, u Evropsku uniju. Pomislio sam kako između naših porodica koje su bežale od ratova na Balkanu i migranata koji danas beže od ratova na Bliskom Istoku i u Africi, ima mnogo toga sličnog. Na prvom mestu, svi mi želimo šansu da vodimo bezbedan život, bez metaka, bombi i paljevina. Želimo da sa sebe skinemo oznaku neprijatelja, želimo da se uklopimo u društvo u kojem nećemo biti meta nasilja i progona.

Međutim, razgovor nas je ubrzo vratio u današnje vreme, u Srbiju. Naglo sam se podsetio koliko smo Said i ja zapravo različiti: ja sam kod svoje kuće, a on ima privremeni azil. Ja se danas slobodno šetam svojim gradom, a on se krije od protesta koje moji sugrađani organizuju protiv migranata.

Ako građani Srbije nisu motivisani da u većem broju izađu na izbore, šta bi ih motivisalo da izađu na ulice?

Na izbore većina ljudi ne izlazi, iako se tom prilikom potroše čitavi milioni na PR i medijske kampanje sa jednim jedinim ciljem - da nas motivišu da tog dana glasamo. Stranke tada podižu nekomercijalne kredite kod komercijalnih banaka u državnom vlasništvu, ministri i opštinari agresivnije zajašu "svoja" javna preduzeća i državne medije, privatni korisnici državnih subvencija subvencionišu troškove stranačkih kampanja, a redovni dobitnici javnih tendera džentlmenski doniraju po koju šušku u kešu (već prema ostvarenim prihodima). U toj sivoj zoni, stranke prikupe pravo bogatstvo na načine koje ni Agencija protiv korupcije ne stiže da mapira. Naravno, povrh toga, naše stranke ogromna sredstva dobijaju sasvim legalno i transparentno - direktnom dotacijom iz državnog budžeta.

Svi ovi, kako "kreativni" tako i legalni, prihodi naših stranaka i njihovih funkcionera vode do jednog jedinog nepresušnog izvora, a to je - naš novčanik.

 

Zanimljiva vest: Ministar trgovine i usluga Srbije Slobodan Milosavljević kaže da će uvođenje fiskalnih kasa za taksiste, advokate i prosvetu biti odloženo za najmanje šest meseci.

On je rekao da bi Vlada Srbije tu odluku trebalo da usvoji u četvrtak, 12. februara, prema predlogu ministarstava trgovine, prosvete i pravde.

Ovo je odlučeno uoči najavljenog protesta taksista, a nakon pritisaka Advokatske komore (koja je ranije blokirala rad sudova) i državnih univerziteta. Da li sada svi ostali (pekari, lekari, trgovci, štampari...), koji se u ovoj krizi muče za svoju zaradu, treba da zaprete blokadom javne infrastrukture i ustanova i time dobiju izuzeće od zakona?

Vidim dva moguća rešenja:

Imaju li mladi u Srbiji perspektivu? Odgovor na ovo pitanje/floskulu umnogome zavisi od jedne druge dileme/floskule: ima li Srbija perspektivu? Zato, do odgovora moramo da pođemo obilaznim putem.

Kada je u pitanju naš međunarodni položaj, izgleda kao da se tu, grubo rečeno, nalazimo pred dva puta: jedan su dobro nam "poznate" evroatlanske integracije, a

Država je ove godine izdvojila sredstva za stipendiranje čak 500 domaćih studenata koji su upisali studije na nekom od univerziteta u zemljama EU, uz obavezu da se nakon završetka studija vrate u Srbiju. Svrha ovih stipendija je klasična investicija - ulaganje u obrazovanje stručnjaka koji će po povratku u našu zemlju, primenom znanja i veština stečenih na referentnim ustanovama u inostranstvu, doprineti razvoju Srbije. Nacionalni projekat par excellence!

Kad, ne lezi vraže, sve je pošlo naopako - ciljevi ostali zatureni, sredstva ostala nepotrošena, stručnjaci ostali bez usavršavanja, a zemlja će, izgleda, ostati bez stručnjaka... Dakle, priča je sledeća:

 

 

Ove nedelje je 57 omladinskih organizacija potpisalo Deklaraciju mladih Srbije koja je predata vicepremijeru Božidaru Đeliću i ministarki omladine i sporta Snežani Marković Samardžić. Đelić i Marković-Samardžić su podržali predloge mladih i izneli svoje planove za  ostvarivanje bliže saradnje sa programima EU. Vladi je ovim dokumentom poslat jasan i nedvosmislen apel da ne sme biti

 

Ključni političari naše zemlje su u aprilu i maju mesecu ove godine bili usred pregovora o formiranju nove vlade, ali su međusobno komunicirali inkognito ili putem posrednika, a kao što znamo, ti posrednici su neretko bili i novinari sa senzacionalističkim rukopisom. Sve je izgledalo kao vrlo čudna partija pokera sa prevelikim ulogom - čudna partija, jer se njeni

Danas sam nespokojno gledao televiziju kao prosečni nenormalni građanin ove zemlje, kad me je odjednom zapahnuo nepodnošljivi smrad... Ne možete da zamislite kakav otrovan oblak je zračio iz TV aparata! Nema te smrdibube ni telesne izlučevine koja bi se gnusnije osećala od tog talasa koji je danas kružio etrom Srbije, zemlje među šljivama i njivama na brdovitom Balkanu.  

Pretendent na funkciju prvog predstavnika svih građana Srbije, ispred palate pravde u Beogradu je izjavio da će malo da preispita suđenje za ubistvo premijera Đinđića. On bi kao nosilac izvršne vlasti

Predsednik Vlade Republike Srbije, Mirko Cvetković, se u subotu ujutro lično sastao sa članovima OO Povorke ponosa i tom prilikom im ukazao čast tako što im je svojeručno predao jedno važno Rešenje potpisano od strane direktora policije, Milorada Veljovića.

Budući da je u medijima prethodno osvanula vest kako Vlada podržava Povorku ponosa, a Ministarstvo unutrašnjih poslova mesecima uverava da bezbednost u Srbiji i glavnom gradu drži pod svojom kontrolom, sadržaj ovog Rešenja je bio iznenađujući. Rešenje kaže da skup koji ta Vlada podržava ne može da se održi u centru glavnog grada zato što Ministarstvo unutrašnjih poslova i druge bezbednosne službe ne uspevaju da garantuju bezbednost svojih građana. Izvršna vlast Srbije, oličena u njenom premijeru, i bezbednosne službe, oličene u direktoru policije, stavili su na papir priznanje da ne vladaju ulicama glavnog grada svoje zemlje. Za to vreme, ministar unutrašnjih poslova i drugi čovek Vlade, Ivica Dačić, šmugnuo je iz zemlje dok se stvar ne smiri. Kakav obrt samo 24h pred najavljeni dogadjaj!

Ovo priznanje praćeno je šokantnim potvrdama, u vidu vesti o premlaćivanju stranih državljana u centru Beograda.

Pre nego što vlast u svim svojim granama i na svim nivoima počne javnu raspravu o tome koje mere treba preduzeti, neophodno je utvrditi - KO JE ZA OVAKVO STANJE ODGOVORAN?

Pod ovim sloganom je u nedelju 12. avgusta širom sveta obeležen Međunarodni dan mladih. Naša zemlja prvi put uzima učešće u nizu akcija i manifestacija kojima se ovaj dan proslavlja u celom svetu još od 1999. godine. Iako nemamo puno razloga za slavlje, imamo i previše razloga za skretanje pažnje javnosti