Sad cu druze moj da ti ispricam jednu koju nikom nisam...
Bila je jedna...pa recimo zena...prelepa zena
Upoznali smo se jednog avgusta,ne mogu ti reci gde
Bila je u uskoj plavoj suknjici i zutoj bluzici...i bas je bila,ono,seksi
Ali bash

Uputila mi je samo dva pogleda,i to je bilo dosta
Prisao sam i rekao da se zovem Goran
I ona

Voleo sam je. Jako, najjace. Odgovorno tvrdim, retko ko je voleo tako. Voleo sam je dugih sedam godina…ma lazem, voleo sam ja nju mnogo duze…jer u pocetku nije htela ni da cuje za mene. Zainatio sam se, jer sam znao da vredi. I vredela je, svakog minuta, sata, dana, meseca…koje sam ulozio u osvajanje nje. I naravno, upornost se isplatila…uvek se isplati. Nije bilo srecnijeg od mene…

Danas je dvadeset sesti Januar…danas bi bilo osam godina nase veze. Pomesana su osecanja. Suza krene, suza se vrati. Secanja su tu, ne blede. Malo je ruznih. Volim je, lagao bih

Moj je život par-nepar. Jedan dan lepo, sledeći je sranje. I tako godinama. Ravnoteža sreće, svemirska pravda. Više ni ne uživam u onom lepom, kad znam da mi sleduje kontra efekat. Akcija-reakcija. A desi se da naiđe lep period, malo duži...umesto da uživam sve više i više, ja tonem u depresiju, razmišljajući o periodu životne tame koji neumitno dolazi...mada

Tuzna je zurka coveka jednog…

Gomila pica, hrane i muzike. Previse za jednu dusu. Pojesti se ne moze toliko, popiti jos teze, a muzika samo ubija. Svega ima a nicega nema…

Misli su zajeban prijatelj, zeznut partner u picu. Sto se vise pije, taj prijatelj je sve razgovorljiviji. A nije veseo sagovornik…

Casica za casicom, slika za slikom…

Sedim nervozno u kafiću, pijuckam ko zna koju kafu po redu i palim prokletu cigaretu. Razmišljam o vremenima, o njoj. Pitam se gde sam pogrešio, da li u večitom popuštanju pred njenim hirovima ili su moje greške druge prirode. Ni sam ne znam, misli me odvlače u neko drugo vreme, neke druge ljude, neki drugi lepši, srećniji život. Znam, razmišljanja me neće

Požutela stranica mog dnevnika...nekada davno ispisane reči. Sada tako smešne, sada tako nestvarne. Pitam se prosto da li sam to zaista bio ja. Da li je moguće da sam bio toliko mlad, toliko naivan, toliko neiskusan? O čemu li sam razmišljao? No, drago mi je. Čitajući te nevine reči, shvatam koliko sam odrastao, koliko sazreo...a

Stojim na cosku. Kisa pada, jako, prejako. Vec dugo ne staje. Ljudi se vec navikli, gumene cizme su ponovo u modi. Zute kabanice i plave cizme, kisobrani mali, veliki, i oni taman…a ulice konacno ciste, svo smece se u slivnike nateralo. Grad dise, grad mirise. Ljudi su mrstenja zamenili osmehom, pada kisa pa sta? Kisa pada, al’ ne smejem se ja…

Stojim

Kapetan stari mrezu plete. I seca se nekih dana. Boljih dana. Davnih…kad je mladji bio. Kad je tim rukama, koje su sad tako istrosene i tanke, ribu lovio. Kad je dane na pucini provodio, a ne…

Kapetan stari, to uvelo lice, nekad je mladic bio. Lep mladic. Devojke su uzdisale za njim, drugi mladici su mu zavideli. A on je svoju ljubav ljubio, svoju

Otvori oci. Pruzi ruke. Prihvati ponudjeno…

Jer sutra mozda necu biti tu. Sutra cu mozda biti drugde negde. Srce moje lutalica.

Ako nudim ga, ne nudim ga dzabe. I ne zauvek. Ne bespovratno…

Niko na njega nema tapiju. Shvati to…

Kada boli, ono boli…ali kad voli, voli odistinski. Nema zezanja.

Kad ti neko, bilo ko, ponudi

Idem ulicom, ugledam natpis na radnji-Sve za 75 dinara. Ulazim iz ciste radoznalosti,kad unutra…kuku i lele. Cene ko u butiku. U cemu je fora? - pitam prodavacicu… “pa…reklama…” rece ona. Izlazim zamisljen…reklama,ma koga oni misle da prevare. Onda pogledam u kesu koju drzim…otvarac za konzerve, moderni neki, kupljen malopre za stopedeset dinara…

Danas