Nema ništa lepše od stepeništa. Ideš deset stepenika, zatim blaga krivina, pa dođe odmorište. Građevinari i investitori su na sve računali, za zgradu od četiri sprata plus potkrovlje, jedino nisu imali na umu da će neko stan koristiti duži period, faktor „komšija„ i da će stanaru značajan deo života proteći penjući se do stana, u mir od svakodnevne gungule. Već 24 godine prelazim 90 stepenika u jednom pravcu, onda možete misliti na kom spratu živim, i pored odmorišta, trenutke predaha upriličavaju mi komšije iako mi nije do odmaranja.

    Počesto znam i volim da kažem  „ja sam odrastao s’ magarcima“ pri čemu se prijatelji, vršnjaci, stariji sagovornici malo štrecnu negodujući da oni nisu to i to, a  na  moje  „nisam ni mislio  na vas„ se brecnu i okome na mene  „kako to nisi mislio na nas“!?  Onda shvatim da me oni  ne poznaju, moje detinjstvo, moj izvor...su im strani, daleki, nedodirljivi. A, ja sam stvarno odrastao s’ magarcima, tim  ćutljivim, strapljivim, inteligentnim, trpeljivim...i plemenitim životinjama koje su shvatale potrebe i zahteve čoveka dok se on

 Poslednjih desetak martovskih dana stalno sam putovao do Novog Sada. Za tridesetak minuta putovanja upoznavao sam se sa novinama koje sam uočavao, prepoznavao mesta za koja me vežu lepe uspomene, a na kojima su izgrađene nove poslovne i stambene zgrade u betonu i staklu. Pomalo bezdušno za mene naviknutog na jednostavnost življenja, nenaviknutog na pompeznost, naglo menjanje stvari iako nemam ništa protiv novina ako imaju svrhu, upotrebnu vrednost u trgovačkom i etstskom smislu. Pa, čak i onda ako nemaju to, a drugima se sviđa, vide nešto što ja ne mogu.

   Naročito me se dojmila Temerinska petlja, još uvek nedovršena, tera se samo pravo preko auto-puta, prilazni putevi još ne funkcionišu, sade zelenilo, ispod, auto-put u jadnom stanju, od krpljenja, iako se godinama obnavlja, dopunjava...

Moja gošća:  dusanovaiivanovamama

   Velika je čast poznavati Branka. Sticajem okolnosti znam ga od 1981.godine, obećala sam da ću doći u njegovu Slavoniju i popiti njegovo vino. Na žalost, obećanje nisam ispunila. Ko je Branko? Branko Radunković je rodjen 1941.godine kao šesto dete Ilije i Desanke Radunković. Umesto radosti tog dana je u porodici zavladala tuga. Ali ne zadugo, Branko je vrlo brzo postao miljenik porodice, jer je uz majčinu veliku ljubav, očevu podršku, naučio da se bori kroz život. Čuvao je stoku, radio je sve kućne poslove, a u školi je najviše voleo likovno. Svoju prvu izložbu maketa imao je 1961.godine u Novoj Bukovici. Izlagao je po celoj SFRJ.

   Hteo sam da naslov bude drugačiji, konkretniji, otvoreniji, da bude sažetak, a ne nešto uopšteno, okolišno, sramežljivo, npr. “zašto ne smem nekom da kažem NE“,“zbog čega ne mogu da odolim lepim ženama“,“zašto mi je politika gadljiv, a od nje /posredno/ živim”,“kako to da svi imaju para, a ja ne“,“zašto ne prelazim semafor na crveno“, “zašto izbegavam svađe“, “zbog čega još trpim tapšanje po ramenima“, “zašto je linija nezameranja najpogodnija“….Možda bi ovim naslovima već započeo konkretnije pisanje, brže “otvaranje“, možda su sami naslovi odgovori ili ih ne želim, pa odugovlačim. Neću rešenje soptsvenih muka. Čudo koliko sam privikao na njih. Kada ću da ih se otarasim? Ali, to je druga tema.

   Kako nekoga obradovati, usrećiti, dati mu do znanja da misliš na njega, da mu želiš dobro, da ti je do njega stalo, da si se setio da mu kupiš nešto za čim ima želju baš tog trenutka kada si odlučio da to kupiš!? Kako to uraditi da izgleda spontano, ne na silu, moranje, da mu se okrene ceo svet oko glave i čitav život u jednoj sekundi!? Ponekad su dovoljne sintice, npr. dodješ na vreme kući, na TV-u gledaš što voljena osoba želi, za 1. jul pokloniš cvet...

    U potrazi za iznenadjenjem,a povodom 40-og rodjendana svoga muža,  mlada žena je obijala

    Da li je moguće za pola sata napisati dobru priču? Moguće je ako imaš tih pola sata, ali šta činiti ako ih nemaš, a imaš priču, glavne junake, radnju, atmosferu, početak i kraj, središnji deo i onako nije bitan , svi ga preskaču ili ga sami skroje.

    Imao sam psa i mačku, drvo i pticu, kamen mi je bio najbolji drug, za pod glavu, guzu, odbranu od malobrojnih neprijatelja, poklon onima koje sam smatrao prijateljima. Imao sam vreme i prostor, bilo je nevažno šta se zbiva van tih vidljivih i nevidiljivih linija, sve je to bilo u mojoj glavi bez

 Otkrivaju se tajne Deda Mraza.

 Crveno odelo, verovatno da bude uočljiviji na zimskoj belini; crveni obrazi, crven nos...dolazi nam sa hladnog Severnog pola...Naime, veruje se da odevanje u ovu atraktivnu boju povodom novogodišnjeg slavlja donosi sreću i uspeh tokom cele godine. Bela kosa i brada govore nam o starosti Deda Mraza i čistoti koju prenosi na najmlađe.

   Afrika. Crni kontinent. Sahara, Kilimandžaro, prašume, dijamanti… Svetsko prvenstvo u fudbalu…Pre 15-ak godina ćerka se bila zablesila u crnce i obećah joj ukoliko ovde nekog ne nađe, tata će zapucati u Afriku i dovesti jednog na silu, ako bude trebalo. Od putovanja u Afriku tim ili drugim povodom nije bilo ništa, niti verujem da će biti, ali Afrika je kroz umetničku fotografiju i oslikavanje tela došla u temerinsku galeriju..

      Naime, Muzej afričke umetnosti u Beogradu dobio je svojevremeno od    Muđunarodnog fonda za razvoj kulture UNESCO-a na poklon zbirku umetničko-dokumentarnih fotografija, radova svetski poznate autorke u žanru umetnička fotografija, Marli Šamir.

           Ljudi neće da poziraju da budu klovnovi, ali zato vole da vide druge kao klovnove. Klovn je čovek kao i svi mi na neki način, u nekom životnom momentu. Svi smo mi klovnovi u ovom životu, svi mi igramo neku igru- neki tužnu, neki veselu - svi smo mi tragikomične ličnosti - kaže akademski slikar Aleksandar Luković Lukijan (1924, Beograd) povodom svoje izložbe slika u galeriji KIC "Lukijan Mušicki" u Temerinu.

(Motiv iz Amsterdama)