Noću između 12. i 13 . februara 1961. godine Branko Miljković je prekratio život u dvadesetsedmoj godini i tim činom snažno obeležio svoju poeziju, koja je od početka bila zaokupljena motivom smrti. Ostavio je iza sebe zbirke “Uzalud je budim” (1957), “Poreklo nade” i “Vatra i ništa” (obe 1960), i knjigu rodoljubivih pesama “Smrću protiv smrti”(1959), koju je napisao zajedno s crnogorskim pesnikom Blažom Šcepanovićem (1934-1966). Pisao je takođe eseje i kritike, prevodio poeziju s ruskog i francuskog.

   “U celom tom opsežnom radu pokazao je

 Da li želimo da saznamo kraj, kao vremensku odrednicu? Da li iko zna kako kraj izgleda, kad započinje, kada se završava, i da li kraj ima svoj kraj? Zašto toliko težimo kraju, da se nešta završi, okonča, kada i ne znamo kako to izgleda, da li ima miris, boju, oblik…? Najnoviji roman Lazara Karanovića, “Lazare, iziđi napolje“ teži da nam da odgovor, ali ga ne nalazimo jer se krije u nama, a teško je prodreti u sopostvenost.

 Ipak, on nas dovodi sasvim blizu, uz pomoć vetra, kerova, džordževa(pacova)…koji su u bliskoj, rodbinskoj vezi. Vetar je stalno prisutan. Čovek ga ne priznaje dok ne zaduva, dok ga ne oseti  kao prepreku, onda pokušava da mu se suprotstavi, shvatajući da je nemoćan on u njemu traži  utočište.

   Knjige  su skupe, ali nisu glupe - čuh jednom  - knjiga je čovekov najverniji prijatelj / pored psa /- ona pruža nova saznanja, otvara oči , vodi te kroz život...  drži se knjige i biće ti sva vrata otvorena , savetovali su stariji.Kada sam započeo  " žešće" da  čitam i  družim se sa knjigom / Dostojevski , Frojd , Miljković , Šeli, Kami, Stendal, Andrić, Crnjanski... /i danima se ne odvajam od njih, stizale su primedbe kako ne bih trebao da čitam   " svašta " , knjige znaju i da pokvare čoveka, da ga zavedu , drugačije da misli

    Visoko dva metra, moćno, čisto...nudi se...široko taman  toliko da u njega stane vitka dama sa haljinama od struka što su po zemlji zahvatale dva kvadrata, bujnom punđom i raznoraznim šeširićima, perjem od retke živine, iglama sa rubinima ili nobičnim ukrasima koji su morali da izazovu pažnju ošacivača. Oko njega zlatasto drvo, izrezbareno nekim čudnim vijugama, preslikanim iz mozga tvorca; na metar od poda sto za nalakćivanje, nalickivanje, puderaj, iščešljavanje kosa, šminkeraj...i ono večno pitanje „ ko je najlepši na svetu“. Ovo ogledalo je verovatno uvek odgovaralo „ti lepotice“.

  Да ли је случајност да се на Савиндан , 27. јануара родио Лукијан Мушицки, владика , просветитељ, песник, полиглота...? Верујем да није.  Великан који је био испред свог времена, а о њему се тако мало зна ! Нема годишњицу, ретко се спомиње његово име, сем у родном Темерину  у  којем однедавно  име  Лукијаново  носе  културни центар,

    Где нестаде Јарил  ?  Хтедох  нешто да прочитам  од његових ранијих текстова, да ослушне мало музике, кад оно ме дочека  " Блогер нема  објављење текстова ". Знам човек до јуче писао изврсно, занимљиво, умно, душом ... Зна ли когод разлог  ?

  Не успевам у континуитету да пратим догађања на блогу. Прво што ми паде 

… ili kako se zanemariti, ili izbeći… ili kako se prepoznati…a, ne znati…

 Šta mi imamo sa sobom?

  Ništa, dok nam odozgo ili odozdo ili negde iz sredine ne zazvoni pulsirajući na kraju noktiju, na  završetku vlasi...u nesigurno-nevinom  pogledu, u najkrajnjijim  stanicama  tela…um, strast i duša što ga veličaju kao dobrog  domaćina čiji rođaci žive  u tihom disanju, šapatu na uvo, u nedodiru usana…

 Šta bismo mi sa sobom?

  Ništa, prepustiti se ćutanju i tihoj patnji, divljim  malim životinjama neprespavane noći što zvezde mešaju do besvesti i osvežavaju se u jezeru aždaja kojima kiseonik  izvire na uši i eksplodira u nepoznatom značenju.

   Pisao sam predsedniku Republike Srbije  Borisu Tadiću, da mi odgovori na jednostavno, ali za mene  vrlo bitno pitanje: da li je meni kao mirnodopskom  vojnom invalidu šeste grupe država Srbija  bila dužna da uplaćuje doprinos za beneficirani staž i ako nije, zašto nije? Naime, na osnovu 32 godine  radnog staža u penzijski staž mi je  priznato i upisano  8 ( osam ) godina beneficiranog staža tako da sam  u punu  starosnu penziju otišao sa 40 godina staža, dok mi je visina penzije, na koju se ne žalim, obračunata  na osnovu 31 godine staža, jer  nikome nije u obzir uzimana ’93-a. Za osam godina beneficiranog staža nije uplaćen ni dinar doprinosa.

Nacija ,vera i crkva ,društveni status , politička opredeljenost, društveno uređenje, emigracija, imigracija ... pojmovi su sa kojima sam počeo ozbiljnije da se susrećem i o njima razmišljam sa nekih 16-17 godina. Doveden iz krša u ravnicu gde nema niti jednog kamena , što je za mene bilo nezamislivo, saznadoh da se Ljudi dele na : Srbe, Hrvate, Slovake, Mađare, Slovence, Makedonce, Albance ... kasnije kroz vestern i kriminalističke filmove upoznao sam Amerikance, Engleze, Francuze , Italijane, Meksikance ... Iako sam u osnovnoj školi učio ruski jezik