Da li sam nedostojan vremena? Da li je prostor mali, pa ne mogu nigde da se sklonim, iskoraknem, da me mimoiđe bar jedan udar vetra čiju čistotu kasnije ne mogu da udahnem, talas što povuče sa sobom nemoćnike i moćnike, da me iz svojih meta izostave munje i gromovi..? Da li sam nešto skrivio višim silama, nižim pobudama ili se jednostavno ne uklapam u ritam, u muziku haotične melodičnosti, sliku uzburkane jednostavnosti, u reči koje beže smislu...? Da neko ne primeti moje posrtanje, mucanje istine, prećutkivanje laži, moju ranjivost i nežnost, dobrodušnost; moju iskvarenost, zlobu, zlu krv, pakosti... sve od čega sam sazdan, kao i ostala /ne/ljudska bića, i započe da mi oduzima jedno po jedno, pa da mi ponovo vraća u izmenjenom obliku i značenju.

   Čitajući poslednje blogove bocvene i Ines prisetih se jednog  prijatnog ženskog lika iz mladosti koji me nikako ne napušta, ali ni danas  ne znam  u kom obliku je opstao kao ljubav, romantika, čisto prijateljstvo ili nešto što ne mora da se shavti, razjasni, već samo oseća.

   Dečja želja da postanem vojnik obistinila se. Nisam razmišljao o ratovima, žrtvama, uništavanju, miru, čuvanju granica, oružju ... maštao sam o uniformi kao prepoznatljivom i neodoljivom statusu, pojavi, defileima, privlačnosti za oko, kao nečem  što je nedostižno za svakog. Bila je to dečja mašta, koja se raspršila posle dve i po godine vojnikovanja, upale zglobova i napuštanja vojnog školovanja.

   Ako hoćeš da upoznaš ljude, da vidiš stvarno kakvi jesu, onda ne izlazi iz kafane. Pre 30-ak godina tašta mi je u nekoliko navrata dobronamerno uputila primedbu, u vidu pitanja „zašto svakog dana moraš u kafanu.„ Moj odgovor je bio iskren „da se vidim sa ljudima i prijateljima, dogovorim posao, saznam ono što sam propustio, odigram koju partiju karata, i naravno, uz sve to, nešto popijem.„ Bilo je tako. Kafana je institucija duše, mesto rasterećenja, oduška, bezbrižnosti, iskrenosti, inventivnosti...na čijim se vratima misao povučena spolja prekida i počinje druga namenjena i važeća samo za taj prostor. U njoj se rađaju specifični odnosi, alkohol nema veze sa tim, u kojima nije bitno ime, reč je neprikosnovena, razgovor otvara začepljene „retorte„ čovek otkriva sebe do srži...a šank pamti nedovršene slučajeve i sledeći put podseća gde se stalo, nutka pomoć kao starije čeljade deci bombonu.

Moja gošća:  dusanovaiivanovamama

   Velika je čast poznavati Branka. Sticajem okolnosti znam ga od 1981.godine, obećala sam da ću doći u njegovu Slavoniju i popiti njegovo vino. Na žalost, obećanje nisam ispunila. Ko je Branko? Branko Radunković je rodjen 1941.godine kao šesto dete Ilije i Desanke Radunković. Umesto radosti tog dana je u porodici zavladala tuga. Ali ne zadugo, Branko je vrlo brzo postao miljenik porodice, jer je uz majčinu veliku ljubav, očevu podršku, naučio da se bori kroz život. Čuvao je stoku, radio je sve kućne poslove, a u školi je najviše voleo likovno. Svoju prvu izložbu maketa imao je 1961.godine u Novoj Bukovici. Izlagao je po celoj SFRJ.

 Pre 29 godina, manje dva meseca rodila mi se kćerka . Jutros u 3 :o7  ona je rodila kćerku. Moja unuka teška je  3,82o kilograma  i dugačka 53 centimetra.

  Deda Milorad , pojma nema  gde se nalazi. Osećaj blesave zbunjenosti isto , skoro isto , kada mu se kćerka  rodila. Obećah da ću javiti i  trenutno znam da sam na blogu. Dobio sam zadatak od babe  da  kupim piće , crno vino i kolu obavezno , pečeno prase  i još ponešto sitno za meze , da obezbedim muziku,  nazovem  oko 5o-ak telefonskih brojeva - ona će  preostale - a sve za večerašnju žurku

    Dođe mi da je zagolicam ispod uzdignutih ruku, da smeh odjekne od dragosti i usreći nesebičnost čoveka. „Devojka koja se češlja„ započela je novi život, svoj i budućeg Parka skulptura u Temerinu i pored izvesnih natezanja o kojima sam pisao pre koji mesec u potpalublju. Sada je primetno da prolaznici okreću glavu na levo ili desno pozdravljajući svoju sugrađanku.

Od sada će se ljubavnici sastajati kod „Devojke...„ , pijanci joj se udvarati na mesečini, domaćice zavideti na sveznanju, deca oponašati njen pokret...a ona će se diviti njima i zahvaljivati na druženju, razgovoru i dobrodušnosti.

 „Iako je kus ovaj pas ne grize.

 Tiho cvileći niti mesečine

 sedi na steni

 i gleda niz sjajnu dlaku mora.“ (L.K.)

  Maj ’75 bio je mirniji, mirišljaviji, topliji, ali i strastveniji, uzbudljiviji, maštovitiji...ili mi se čini.Tada je i naša krv bila vrelija, protočnija, udarala na svaki pogled, pokret, reč...od malog nožnog prsta do najvišeg čuperka na glavi pokušavala da izbije napolje, da se dokaže i pokaže među mnoštvom sličnih zaludnika. Skoro da i nije bio potreban povod da se nešto neobično učini o čemu će se ispredati priče, naslađivati...čime će počinilac biti okarakterisan kao hipik, drogeraš, seoska luda, a nikome neće pasti na um hemijsko-biloške-psihičke rekacije u mladom biću, potreba da sa nekim podeli sebe i ono u sebi, želja za približavanjem, za izjednačavanje sa drugima....To su bili naši jauci

   Posle nevremena (prošli četvrtak) bio sam skoro tri dana bez Interneta. Nije mi toliko smetalo što je mreža pukla, nego što ne mogu na Blog. Po inerciji krenem da pogledam šta ima novoga i lupim se po čelu budalo, gde si navro, s’ druge strane sine izgubiću nit, kako ću se uklopiti, biće postavljeno mnoštvo postova, a ja ću biti uskraćen da ih pročitam, sveže, praktično još ni autori ne znaju šta su hteli da kažu dok se ne pojave komentari. Svraćanjem nakratko do posla koristio sam priliku da otvorim Blog, ali se nisam usuđivao da ostavljam komentare. Osećao sam se nelagodno, kao strano telo, diskusije se uveliko vode i šta ja sad svojom jednom rečenicom, upadicom da kvarim tok, dobru atmosferu, uspostavljenu komunikaciju...ali sam ponajviše bio zatečen osećajem da  nemam šta da kažem, ustvari imam, al’ sve je glupo, nasilno...pomisliće neko evo ga, udvorička pi..a.

  “ Kume, vidi koje smo mi sranje napravili “  rekao je, pokazujući mi fotografiju, polusetnim ponosom  punim dragosti moj kum Fos  pre pet godina na svadbi kumice, starije ćerke  našeg trećeg kuma Laze. To “ sranje “, nije mogao da nađe lepši izraz, odnosilo se na  četrnaestoro odraslih ljudi, uračunali smo i zeta-kuma, a za polovinu smo bili direktni krivci oženivši njihove mame pre 3o  godina. Nije kum Fos mogao da se  nadivi našem uslikanom  umetničkom delu pokušavajući da odgonetne kako smo uspeli svi da stanemo u objektiv fotoaparata. Suze krenuše, sećanja  naviru. 

    Počesto znam i volim da kažem  „ja sam odrastao s’ magarcima“ pri čemu se prijatelji, vršnjaci, stariji sagovornici malo štrecnu negodujući da oni nisu to i to, a  na  moje  „nisam ni mislio  na vas„ se brecnu i okome na mene  „kako to nisi mislio na nas“!?  Onda shvatim da me oni  ne poznaju, moje detinjstvo, moj izvor...su im strani, daleki, nedodirljivi. A, ja sam stvarno odrastao s’ magarcima, tim  ćutljivim, strapljivim, inteligentnim, trpeljivim...i plemenitim životinjama koje su shvatale potrebe i zahteve čoveka dok se on