Moja gošća je: razmisljam

 Uživajte u ovoj priči .

  Огледало је тог дана као и обично било врло искрено када је стала пред њега и загледала се у свој одраз који јој се у том тренутку допадао мање него икада. То је био прећутни договор – да се не лажу. Могла је да рачуна на то да ће јој указати без трунке повлађивања

   Otoplilo je. Ne prija, ali šta da radim.Valja se prilagodjavati. Ceo život se prilagodjavam i od tog silnog pristizanja čini mi se da nisam ništa dostigao. Nešto se kao samo predalo, nije htelo da beži, ostalo još jurcam po okolini glave i grudi, spolja i iznutra, pokušavam da se pronadjem i spojim ako ikako može u nedovršenu sliku, mozaik sa napuklim delovima, u reč, i sa više reči da namamim smisao, da mu ja kažem šta mislim o tome i tome. Sve se razularilo, raštimovalo, počelo da peva svoju pesmu i nikad se nisam toga uplašio kao do pre koju godinu shvativši

   Znam kad se rodio (koliko smo popili piva !), znam mu majku i oca, dedu i babu, on je moj srednji kumić, član Kumovskog klana, poznat lik u svojoj sredini i šire, kako i ne bi bio kad je svakom fudbalskom timu dao bar po jedan gol. Već ga pamte generacije iako  je tek u tridesetoj. Profesor fizičke kulture, nenametljiv, skroman, voli da sasluša, ali ne da na istinu, široke je ruke, srca i duše, ličko-lalinsko-bačko-banijske. To je moj kumić Danilo Dado Bobić. Šta je to moja kumčina uradila!? Poklonio je martovsku platu stradalom Japanu.

    Prošlog avgusta ispred

 Моја гошћа: razmisljam

                   Мислим се сатима како уопште да почнем. Како год окренем, не звучи ми као оно што бих у ствари желела да кажем. Бежи ми суштина, садржај ми измиче, реченице се гурају и тумбају и праве неочекиване заокрете које нисам имала на уму. Полако почињем да сумњам  да сам уопште

    Zavidim vam, mladi gospodine. Ne na vašoj mladosti, snazi, energiji, znanju…zavidim vam na bezosećajnosti, umišljenosti, veličini koju sebi pripisujete, proračunatosti i svim drugim stvarima koje ja nisam imao prilike da upoznam i prihvatim. Sigurno je došlo vreme da se čovek menja, da gleda u sebe i za sebe, da smanjuje krug prijatelja, da što duže živi sam, u samoizolaciji, da postane nezavisan od svega i svačega, pa i od samoga sebe. Meni do menjanja nije, voleo bih da priroda čini svoje, ali vaš stav prema prirodi i životu uverava

   Afrika. Crni kontinent. Sahara, Kilimandžaro, prašume, dijamanti… Svetsko prvenstvo u fudbalu…Pre 15-ak godina ćerka se bila zablesila u crnce i obećah joj ukoliko ovde nekog ne nađe, tata će zapucati u Afriku i dovesti jednog na silu, ako bude trebalo. Od putovanja u Afriku tim ili drugim povodom nije bilo ništa, niti verujem da će biti, ali Afrika je kroz umetničku fotografiju i oslikavanje tela došla u temerinsku galeriju..

      Naime, Muzej afričke umetnosti u Beogradu dobio je svojevremeno od    Muđunarodnog fonda za razvoj kulture UNESCO-a na poklon zbirku umetničko-dokumentarnih fotografija, radova svetski poznate autorke u žanru umetnička fotografija, Marli Šamir.

    Shvatajući da je deo priorode, čoveku nije teško da pomogne  kako bi i drugi stanari u njegovom okruženju živeli  svoj život, jer nikad se ne zna  ko će se u kojem  obliku zadesiti u nedokučivoj cikličnosti  i burnom toku življenja. Ljudska vrsta sebe smatra najinteligentnijom  i sebi je dala za parvo da  “ uređuje “ prirodu ne vodeći računa o štetnosti korisnog za druge vrste – od insekata, malih životinja, ptica, riba, trava i  sitnog rastinja .. do najupečatljivijih  primeraka.

  Djavole mali, neobuzdani, šta ti radiš u ljudskom kostimu?! Nasladjuješ se pohotno  čovekovim slabostima, zamenjuješ ga tamo gde on ne stigne ili od umora ne može da obavi svoje dužnosti. Ti se nadješ da uskočiš, ne odajući svoje lice i ime, toliko si se saživeo sa ulogom da niko ni ne primećuje da to ti vršljaš po ljudskom umu, lepoti,  strasti; ti održavaš krevet toplim, tanjir punim, put čistim; ti donosiš jutarnje novine i mirisnu kafu, razvlačiš osmeh na licu davno propalih sudbina.

 Djavolčiću, nijedan, zar ti nije dosadilo da kopaš po

Snovima se radujem, stvarnosti se nadam.

   Dete sniva o tome kako će postati veliko, kako će umeti sve  što stariji  znaju, mnoštvu bombona i čokolada, ljubičastim i šarenim balonima, kasnije pod uticajem roditelja i okoline sanja da bude doktor, pevač/ica/, inženjer, automehaničar, konobar, medicinska sestra, glumac.... Odrasli ne znaju da sanjaju lepe stvari.

... ili , o nadi....

   Rodio sam se, ne znam zašto, niti kako, ne sećam se  ni gde je bio taj veličanstveni trenutak, ni ko me je prvi ugledao, pomilovao po glavi,  sa kažirpstom i srednjim prstom uhvatio za  nejake nožice i prvi pucuno po guzi...ne sećam se ni  kako sam reagovao,  šta sam tom prilikom  rekao...mora da sam žestoko opsovao jer ta dva-tri šamarčića i danas osećam. Posle su mi tek kazali da sam bio jedino muško sa devet prelepih devojčica, izgleda da sam bio veoma ružan.

 Kasno sam prohodao. Po onom kršu nije mi padalo na pamet da čim ustanem i krenem razbijem glavu.