НИН-ова награда 2018 - за 2017.

ПЕТ РОМАНА У ФИНАЛУ

1.      Јовица Аћин, СРОДНИЦИ – Лагуна

2.      Мира Оташевић, ГОРГОНЕ – Геопоетика

3.      Дејан Атанацковић, ЛУЗИТАНИЈА – Бесна кобила Земун

4.      Давид Албахари, ДАНАС ЈЕ СРЕДА – Чаробна књига

5.      Срђан Срдић, СРЕБРНА МАГЛА

 Тог дана сам узео послеподневну шихту, да продужим ноћу и намакнем који динар више. Куњао сам пре подне, а у подне очистио кола и слушао преко такси-радија у возилу шта они моји раде. Спремају маркетинг наступ, на некој промоцији! Ма, хајде, мислим се, каква промоција, где су књиге ту нема лове; они што ваљају ђенге више не читају ни јеловнике; људи све знају.

            Око четворке се лансирам, да кола мало загрејем. И, хајд’ баш да видим тај наш маркетинг "Код три листа дувана"!

ДЕВЕТ РЕПОВА ЛИСИЦЕ

У дневничким белешкама на почетку ФОРСИРАЊА РОМАНА-РЕКЕ Дубравке Угрешић (НИН-ова награда за роман године 1988. године – пре 30 година!) пише:

„.... Навратила је и моја пријатељица Сњежана и питала ме о чему ћу то писати. Па, ја бих о писцима, рекла сам. Па стално пишеш о писцима, рекла је. Само добри писци могу писати о било чему док лоши морају пазити на тему, додала је. Што могу кад волим писце зато што су тако мали, па ми их је жао, рекла сам ја...“

Те реченице су биле пророчке. У том роману и каснијих десетак књига есеја, прича и романа Дубравка Угрешић је заиста писала о писцима, писању, светским књижевним циркусима званим фестивали и симпозијуми и утврдила: писци јесу „мали“, али нема никога ко их због тога, или било чега другог, жали.

Београд 5 - 8 јун 1968.

Тих дана време више није постојало, оно је нестало. Студенти, блокирани на факултетима које су окупирали, живели су у свим временима чекајући да њихови билтени, Студент, говори, да њихова вера и енергија одјекну и изван дебелих зидова факултета.
Млади филмски редитељ Желимир Жилник свакодневно је снимао филм о студентском протесту. Свој "спачек" је префарбао у боје тенка са претећи истуреном цеви уместо топа и објашњавао да су "Шест тачака" сваког дана све боље јер је то филм о сексуалној, културној и пиротехничкој револуцији и о девојци са најлепшим телом у Србији... Касније, под именом "Рани радови", филм је награђен највишом наградом Берлинског фестивала - Златним медведом...

У овој причи догађаји су истинити, али су се догодили различитим личностима.

Ако се неко препозна, то ће бити на његову одговорност.

 СРПСКИ САФАРИ

            О правој личности и способностима Станоја дуго се није знало у редакцији. Познавали смо његову физичку појаву: повиши и кошчат, бујне косе са дугачким зулуфима и кратком брадицом  чији је шпиц питагорејски издуживао лице. Знали смо да је тако и живео, по хипотенузи, док су се светачки и уметнички имиџ надметали у њему. Оне вечери у кафани, када су столови залебдели а ми уронили у срећу безбрижног постојања, Станојев уметничко-боемски лик је надвладао и, чини се заувек, ћушнуо бројанице на дно његовог најдубљег, тајног џепа.

            Чим је газда кафане почео да скупља и пребројава испијене флаше, Станоје га је позвао, заденуо му неколико новчаница у мали џеп капута и нешто шапнуо.

            Газда се усправио, погледао нас и поново нагнуо да боље чује.

            - Затараби кафану! – поновио је Станоје. – И донеси нову туру, шта ко пије.

            - Е, нека си му рекао! – огласио се заменик глодура. – Таман смо се загрејали...

            Негде после поноћи, усред наше дерњаве и пијаних расправа, пукло је велико кафанско огледало иза шанка и хиљадама блиставих стаклића, као зрнцима леда, посуло све около. Тресак је заглушио галаму, а тишина потом, уз звон понеког закаснелог стаклића, била је провалија у коју смо сви пропали, одједном истрежњени.

Od drugara još iz studentskih dana, Vlade S, doskorašnjeg novinara Politike, dobio sam karusel spakovanih spotova o zimi u Poljskoj. "Shiver", kaže naslov. Ali kakvo "cvkotanje!" To kao da su snimci sa neke druge planete:

Otkopavanje automobila iz snega dubokog

АПЛИКАЦИЈА ЗА КОНТАКТЕ

Ово сам добио меилом, и даје нову наду у борби против короне:

Drage kolege,

Teško je u ovo ludo vreme pronaći nešto zanimljivo što ima veze sa svime što se dešava i ujedno digitalno i deluje da bi stvarno moglo mnogo da pomogne u ovakvoj i sličnim situacijama ovog tipa.

Naime, u Nemačkoj se velikom brzinom radi na razvoju aplikacije za mobilni telefon koja bi pratila širenje zaraze koronavirusom.

Trenutno se

МАНИПУЛАЦИЈА ЗЛОМ                       

            Још су стари Латини имали пословицу која каже: „Не сме се чинити зло да би отуда произашло добро“. Речено је и: „Зао је и онај који је само за себе добар“ –као и злослутно: „Ако другоме копаш јаму, копај је по своме узрасту

            Међутим, историја

Душан Анђелковић: Аписова ружа

Избегавао сам нарочито параде и пријеме. А Ружа је баш њих волела. Једном смо се враћали из јарко осветљеног Официрског дома, са бала, кад су на улици страховито смрделе и шкрипале пумпе за чишћење нужника и црна, катраном премазана кола за одвожење измета.

Те ноћи сам бесомучно псовао војску и униформу. Можда је Ружа то рекла Апису? Моја сумњичавост према њему претворила се у мржњу кад ме је преместио у Обавештајно одељење Главног генералштаба, којим је безмало руководио иако формално још није био у обавештајној служби. Па он ме једва познаје! Значи да због Руже вршља по мом животу, бацакајући ме где хоће. Можда ме уклања? Или намерава да надзире сваки мој покрет и миг?

Моје огорчење што сам се покорио Ружи већ се претворило у безумну љубомору и грубост. Кидао сам јој хаљине и разбијао бочице са парфемом; натерао сам је да и она престане с радом у школи; само што је нисам тукао. Као да сам желео да од њене лепоте остану само крпе.

БУЛАТОВИЋ О РАТУ, СЛАВИ И ПОРНОГРАФИЈИ

Старе дискете... Шта је на њима? Проверио сам прву гомилу док оне, стари комп и порт за дискете још раде и нашао текст који, вероватно, није објављен, осим у сабраним делима Миодрага Булатовића (ако су објављена). Текст је из 1998 – 1999. године, па је непознати деда или прадеда неким каснијим текстовима у којима је рат еротска бурлеска а Булатовићев јунак антихеројски Марко Краљевић, Швејк, Раблеовски лик па и нека врста модерног Дон Кихота.

"Kako su nastale Bulatoviceve 'Beleske o HEROJU NA MAGARCU'"

(Из електронског часописа “Kritika.etc“ – снимљено на Интернету 1998-1999. godine)

Rukopis romana Heroj na magarcu Bulatovic je zavrsio u prolece 1964. godine. U pismu

svom engleskom prevodiocu E. D. Goyu, pisanom 14. maja 1964, Bulatovic pise i o svojim

raspolozenjima posle zavrsetka romana: "Tako zelim s vama da govorim. Sad imamo vremena,

roman je gotov, tuzan sam sto sam se rastao sa tako velikim brojem licnosti koje sam voleo

tokom tri godine. Mnogo sam patio, mnogo bio boestan, ali je jedan ogromni posao bacen pod

noge. Sad hocu samo da spavam, da zivim, i da zaboravim da sam ikad u zivotu drzao olovku u

ruci." (Bulatoviceva pisma Goyu objavljena su u Letopisu Matice srpske, knj. 451, sv. 2,

februar 1998, str. 317-359.)