Ne,nisam srećna i ne nije ovo pesma za Vazušni znak ... Ovo je pesma za miran let u nepovrat jednom mladom čoveku - koji je umro u svojoj 35 - toj godini i iza sebe ostavio nerođene blizance - koji će ovih dana izaći i ugledati svetlost sveta i vrlo brzo saznati šta je to bol.... Svakakva jesam - i nekad loša ... Ali,sve što želim je da moje devojčice imaju oba roditelja - ostali oni zajedno ili ne ... Samo da su živi i zdravi i ništa više nije bitno ....

Mi ćemo čuvati njegove blizance i brinuti o njima.... Žao mi je što ga nikad neće upoznati.... Ali,potrudićemo

Retko kada nešto obećam,ali kad obećam - ispunim.... Još ređe obećavam nešto što je van moje moći - jer ako od mene ne zavisi - ne znam da li ću moći da ispunim obećanje.....

Prošlost je nešto što nikako ne možemo izbrisati,ma koliko se trudili....I sećanja nas prate,ma kuda god se mi okrenuli i želeli da zaboravimo...

Sedim u punoj 52-ci do prozora i gledam u vozila koja prolaze pored nas i idu iz drugog smera...Beli kombi - model Fiat Ducato (opa Bato ),tu godište,kao i njihovi kombiji....Dva mladića....Mladić za volanom me gleda,gledam i ja njega - trnci u telu sve dok ne ugledah natpis...Na vratima neka druga firma - nebitna...

Kroz glavu se vrati film...Njih trojica... Moji momci...Moj život....Moja prošlost....U grudima me nešto

..... Ja stvarno nemam ni volju ni želju da ikoga molim za bilo šta  - tako da me slobodno zaboravite u svemu što sam i mislila da započnem....

Ostajem pri tome da ću kad i koliko budem mogla da dam koji dinar kao prilog za Majku Hrabrost imam uplatnicu već .... Jer,moja želja je stvarno bila da nešto radim i da radim konkretno - ali očigledno osoba koja je zadužena za moju grupu nije zaintresovana da mi kaže šta je moj posao.... Stoga  ja zaista nemam nameru da sebe više ni za šta kidam....Zaista ne mogu da shvatim ljude koji se prihvate posla,a ljudima koji bi terbalo

moja radost,moja sreća.... I baš me briga što te ne vole,ja te volim.... A samo to je važno i samo to se računa......

Nedostaješ mi.... Nekad manje,nekad više,ali nedostaješ mi.... Šetam juče ulicama našeg grada i pomišljam na tebe....Kako se sve promenilo...Strane banke,strane firme,stranci hodaju ulicom Kneza Mihajla i ja se pitam - kako si ti sada... Da li bi bio ponosan na mene i našu ljubav sada,kao što si bio ponosan nekada...

Nikad te nisam ostavila...Ni onda kada si rekao - Ako te iko ikad pita - ja u tvom životu ne postojim... Ljubav u meni nisi ubio...Zaštitio

Bez njih ništa ne bi bilo isto ....

Spotić 

mom dragom osmehu.... Osobi koju je voleo celi život i sa kojom ima dvoje zlatne dece - moj najjbolji profesor Vasilije Isajev....

Jelena,znam da sam verovala da ćete ozdraviti....Vi ste osoba koju sam cenila - i pre nego što sam je ikad videla....Znam da Vas Vaš Vasilije obožavao...I obožavaće Vas dok bude živ.

Vest da ste umrli mi je tek juče stigla...Sramota za sve ljude sa Šumarskog fakulteta - koji su imali tu informaciju,a nisu nam rekli....Bolelo bi i onda,kao što boli i sada.Možda čak i više.Ali,Jelena ispratili bismo Vas - to je najjmanje što smo mogli

Ne znam zašto - ali,sve se uvek svali na sirotinju ....

Kod mene u komšiluku  - danas (sad već juče) .... 

 Sa sajta RTS-a ....

Joj,Bože - ne što je moj,nego je prelep .... Plave kose,plavih očiju,u tamno plavoj policijskoj uniformi .....

Moj idealan muškarac.... 

Sanjam ga s vremena na vreme.... 

Palo mi danas na pamet kad sam bila u policiji u stanici na Čukarici - da upadnem i kažem :"Ja došla da nađem njega" .... Tačno bi digla celu stanicu na noge.... Šta ću kad sam zajebant .... Šta mislite zašto mene toliko ljudi vole? .... Mislim,oni koji me vole.... 

Daklem,sanjala sam ga,al ga nisam videla... I kakav mi je baksuz na snu - moram i sutra u policiju .... On se to