neko je  juce napisao jedan text ovde na blogu,i zbog par recenica u istom,osecam se jako prozvano.
shodno tome,iznecu svoje misljenje o istom...pitam se ko je nama dozvolio,da na ovom ovde blogu pisemo o obicnim dogadjajima iz nasih obicnih zivota?
mislim,jeste malo glupo.odakle meni ideja da stavim svoju kcer u istu ravan sa velikomucenimpredsednikomsrbije?ili bilo kojim drugim politicarem?
kako neko moze i da pomisli da sme da pise o povredama na radu,a toliko toga je ostalo neispricano o toliko ministara?
elem,ono sto hocu da kazem je sledece,neki ljudi(ako bas moram

pocinjem da ludim,
dok slusam te,
i sve oko tebe nestaje,
pesme,ptice,drvece,
samo cujem tvoje glasove,
i pijem tvoje osmehe.

i nista drugo ne vidim,
dok pricas ti,
svi drugi su nevazni.

trazim tvoje oci,
na prigusenom svetlu,
sjaje se,
izranjaju iz mraka i lome me,
a ja nemam snage da poreknem,
da zelim te.

sedim i gledam te,
upijam svaku tvoju rec,
i trazim onu pravu sto pokrece,
jer ja ne smem da kazem je,
osudjen sam na cekanje,
a ono tako slatko je,
jer tvoje je.

I ako dodirnes zvezdu,
tako daleku,
I upletes je  u kosu,
svilenu I meku,
nece se videti od ociju tvojih.
I ako pogledas sunce,sjajno I toplo,
postideces ga samo,
svojom lepotom,
I krisom ce te iza oblaka pratiti,
svaki tvoj korak toplotom zlatiti.
I sta onda ja mogu,
kad takve sile nicice padaju,
I tvome osmehu se potajno nadaju,
sta onda ja da radim,
sta?
reci molim te...

hvala vam,sto ste slusali,
a nise zato dali ni pare,
hvala vam sto ste shvatili,
da veliki uvek pojedu male.

hvala vam,sto uzivam,
u ovom svetu veliki ugled,
hvala vam,sto mogu sam,
da kazem ono sto osecam.

hvala vam,za svaki tren,
sto ste bili samo uz nas,
hvala vam, za cigarete,
koje moram kupiti ja.

hvala vam,za otrove,
iz naseg dobrog automobila,
hvala vam,za pokolenja,
kad svaka druga rodi debila.

hvalla vam,za svaki dan,
kada sedim ocajan,
hvala vam,za svaki tren,
ja sad

hvala ti,
za sve reci,
poglede i osmehe,
meni upucene,
za misli zajednicke,
skrivene,samo za nas cuvane.
za svaki tren,
pun srece i strepnje,
neopisivog ludila u grudima,
sto ponovo verujem cudima,
i sto budim se nasmejan,posle tebe.
za reci nedovrsene,
sto daju mi snagu da mastam,
da imam ono sto je nemoguce.
sto sada znam da sanjam i na javi,
ti si me tome naucila,
u brze reke bacila,
i opet osecam,
da je sve moguce,
i kada nije,
nebitno,
zelim te,
i nikada neces saznati koliko,

secate li se onih lepih dana kada smo jos isli u skolu?
pa kad smo vec prvog meseca prve godine dobili ukor pred iskljucenje iz iste?pa kad smo imali po sto i kusur opravdanih?
pa svih onih casova na kojima nismo bili?ja se secam...odlicno...mozda i cesce nego sto bi trebalo.
nekako je sve bilo lakse tada...totalno bezbrizni,bez trunke razuma,terali smo neke svoje price,i bili ubedjeni da nema niceg bitnijeg na ovome svetu.
secam se i toga kada sam prvi put popio batine od jednog cike u plavom,zato sto sam na sebi imao jako vulgarnu majicu,na kojoj je pisalo sex pistols!

na silno insistiranje pojedinaca na ne spominjanje koka u predhodnom textu,morao sam da odradim i ovaj dodatak!
negde na pola puta,tu negde kod zlatibora,nesto mi je upalo u oci!bio sam toliko zaprepascen prizorom,
da sam morao da se zaustavim na obliznjem odmaralistu!ispred sebe sam ugledao neverovatan prizor!
nekoliko prelepih koka je trckaralo po zlatastoj travici,i veselo kokodakalo...taj prizor me je toliko opio,
da sam ih sa odusevljenjem gledao bar 15-ak minuta...do mora vise nisam video nijednu,ali su mi ostale u jako lepom secanju...
sve do danas!a to je bilo

koliko vremena dnevno provodite pred vasim,dragim vam pc-jem?malo?nedovoljno?bezobrazno i nepotrebno-dok-me-ne-zaboli-glava dugo?
ja sam u toj poslednjoj kategoriji...od kada sam kupio svoj prvi pc(namerno necu da napisem kantu koja je radila beep ako otkucas 248 komandi pre toga,i onda se radujes istom)
pa ga vremenom zamenio za bolji,i tako stalno,besomucno trpanje krupnih novcanica u isti...i divljenje svakoj komponenti pojedinacno!uz blagi osecaj blazenstva pri gledanju istih!
da ne znam bolje pomislio bih da je meni i pc kompenzacija za nesto,ali s' obzirom da ja vec znam

samo zato sto sam brizan do besvesti i nazad,imam osecaj da ce se ova tema sasvim cesto pojavljivati ovde na mom blogu.
koliko puta ste uhvatili sebe kako,kada prodjete pored decije sobe,svratite na tren cisto da proverite da li vam dete dise dok spava?
ok,pomislicete,to je sasvim normalno...i bilo bi normalno...da je moje dete beba,ali ja to radim jos uvek,bez obzira na to sto moja princeza ima 10 godina!
ovim sto sad znate koliko ona ima godina,shvaticete jos bolje koliko ja unapred razmisljam o eventualnim problemima sa njom!
pa onda samo mozete da zamislite,kako cu se