da li covek ima pravo da zeli?i gde je granica njegovih zelja?pitam se,po hiljaditi put,kada je pametno reci dosta!ne znam,kao i uvek.niti zelim da znam!zelim samo da se prepustim osecanju.kao kad smo bili deca...bilo je tako malo granica,a i njih smo stalno rusili.sada je drukcije.svaka zelja koju imamo nosi sa sobom hiljade posledica.zasto ovaj inace kratak zivot ne mozemo da pretvorimo u bajku?zasto nikada nije ni bio bajka?jel to do nas samih,ili je to generalno prokletstvo?bijim se da je ovo drugo.jer koliko god se trudio da svima udovoljim,uvek se nadje neko kome nista nije dovoljno.i

kada ste zadnji put stali i stvarno razmislili o tome koja je danas godina?alo?!?godina 2009?kad sam bio mali,dvehiljadita mi je zvucala tako apstraktno...nedohvatljiva i nedokuciva...a sada,sada shvatam koliko sam pogresio,ne da nije apstraktna,nego je davna proslost,jos manje nedokuciva,verovatno poluzaboravljena.i sta sada?gde su svi ti svemirski brodovi,vremenske masine,slatki snovi?ne secam se da sam ih doziveo.mozda nisam obratio dovoljno paznje na to?ko ce ga znati...mora da nisam bio pazljiv na casu...ali koje su to godine kada covek dobije osecaj da je sve odradjeno kako treba ,i da

ovo sto cu sada da napisem je cista fikcija!i svaka podudarnost sa stvarnim dogadjajima je sasvim slucajna!i ako se neko pronadje u textu,sam je kriv!
prica prva:
dolazi sovek sa detetom kod lekara.puna cekaonica.cirka se'set dusa,mozda malo jace.dete ima temperaturu,kaslje kao ludo.
dolaze do saltera i stoje...i stoje...i stoje...zena sa drugestrane kulira,ignorise,pa baci namrsten pogled,pa onda opet malo kulira,
a oni i dalje stoje.posle 15-ak minuta pokazivanja pacijentu ko je baja,otvara salter,i dalje cuti.
-dete mi ima temperaturu!
-koliko?
-39,5!

I ako dodirnes zvezdu,
tako daleku,
I upletes je  u kosu,
svilenu I meku,
nece se videti od ociju tvojih.
I ako pogledas sunce,sjajno I toplo,
postideces ga samo,
svojom lepotom,
I krisom ce te iza oblaka pratiti,
svaki tvoj korak toplotom zlatiti.
I sta onda ja mogu,
kad takve sile nicice padaju,
I tvome osmehu se potajno nadaju,
sta onda ja da radim,
sta?
reci molim te...

secam se,
svakog trena,
svake reci izgovorene,
svake pesme nedorecene,
ali se ne secam zasto nestade,
taj deo mi ne ide,
valjda ne zelim da nemam te,
secam se,
prvog pogleda,
neznog poljupca,
beskrajnih obecanja,
ali se ne secam sto vise nema te,
taj deo mi ne ide,
valjda sam gord previse.
secam se,
ljubavi neizmerne,
praznine u grudima,
neizdrzivog nadanja,
ali se ne secam,
gde su ostale,
nase reci naivne.
ali jednog secam se,
da si rekla da nikada nece da prestane,
a prestalo

hvala ti,
za sve reci,
poglede i osmehe,
meni upucene,
za misli zajednicke,
skrivene,samo za nas cuvane.
za svaki tren,
pun srece i strepnje,
neopisivog ludila u grudima,
sto ponovo verujem cudima,
i sto budim se nasmejan,posle tebe.
za reci nedovrsene,
sto daju mi snagu da mastam,
da imam ono sto je nemoguce.
sto sada znam da sanjam i na javi,
ti si me tome naucila,
u brze reke bacila,
i opet osecam,
da je sve moguce,
i kada nije,
nebitno,
zelim te,
i nikada neces saznati koliko,

secate li se onih lepih dana kada smo jos isli u skolu?
pa kad smo vec prvog meseca prve godine dobili ukor pred iskljucenje iz iste?pa kad smo imali po sto i kusur opravdanih?
pa svih onih casova na kojima nismo bili?ja se secam...odlicno...mozda i cesce nego sto bi trebalo.
nekako je sve bilo lakse tada...totalno bezbrizni,bez trunke razuma,terali smo neke svoje price,i bili ubedjeni da nema niceg bitnijeg na ovome svetu.
secam se i toga kada sam prvi put popio batine od jednog cike u plavom,zato sto sam na sebi imao jako vulgarnu majicu,na kojoj je pisalo sex pistols!

ljudi se navikavaju na novu rupu u kaisu,
a ja pokusavam da sve to prodje pored mene.
previse je stvari koje treba shvatiti,
previse je ljudi koji cekaju u redovima,
za ko zna sta po ka zna koji put.

salju me u prazninu ,i ocekuju od mene da je popunim.
kao da sam celoga zivota spreman samo za to,
i kao da cu naci svoje mesto,
pod ovo malo neba sto je ostalo.

ja cutim,cutim i skupljam u sebi sav taj bes i sve te lazne nade,
a tako bih zeleo da sam negde drugde.

jezim se od same pomisli na bespomoc,
a svakoga dana sve

pocinjem da ludim,
dok slusam te,
i sve oko tebe nestaje,
pesme,ptice,drvece,
samo cujem tvoje glasove,
i pijem tvoje osmehe.

i nista drugo ne vidim,
dok pricas ti,
svi drugi su nevazni.

trazim tvoje oci,
na prigusenom svetlu,
sjaje se,
izranjaju iz mraka i lome me,
a ja nemam snage da poreknem,
da zelim te.

sedim i gledam te,
upijam svaku tvoju rec,
i trazim onu pravu sto pokrece,
jer ja ne smem da kazem je,
osudjen sam na cekanje,
a ono tako slatko je,
jer tvoje je.