koliko cesto pozelite da promenite sve zarad nekog nepostojeceg trenutka u neizvesnoj buducnosti?koliko ljudi uopste pricaju o tome?makar i sami sa sobom?da li je jedini spas gurati sve pod tepih i nadati se boljem,ili to jednostavno potraziti?da li je kukanje na surov zivot odlika svih svesnih ljudi,ili je to njihovo slatko prokletstvo?kazem slatko,zato sto sam ubedjen da ljudi uzivaju u kukanju...ko je jos napisao pesmu kada je bio srecan?ko je jos preplivao more samo da bi video osobu za koju zna da ce ga gurnuti u neopisive dubine tuge,ali opet....
to uporno radimo...cackamo nedokucivo,trazimo

kada ste zadnji put stali i stvarno razmislili o tome koja je danas godina?alo?!?godina 2009?kad sam bio mali,dvehiljadita mi je zvucala tako apstraktno...nedohvatljiva i nedokuciva...a sada,sada shvatam koliko sam pogresio,ne da nije apstraktna,nego je davna proslost,jos manje nedokuciva,verovatno poluzaboravljena.i sta sada?gde su svi ti svemirski brodovi,vremenske masine,slatki snovi?ne secam se da sam ih doziveo.mozda nisam obratio dovoljno paznje na to?ko ce ga znati...mora da nisam bio pazljiv na casu...ali koje su to godine kada covek dobije osecaj da je sve odradjeno kako treba ,i da

da li covek ima pravo da zeli?i gde je granica njegovih zelja?pitam se,po hiljaditi put,kada je pametno reci dosta!ne znam,kao i uvek.niti zelim da znam!zelim samo da se prepustim osecanju.kao kad smo bili deca...bilo je tako malo granica,a i njih smo stalno rusili.sada je drukcije.svaka zelja koju imamo nosi sa sobom hiljade posledica.zasto ovaj inace kratak zivot ne mozemo da pretvorimo u bajku?zasto nikada nije ni bio bajka?jel to do nas samih,ili je to generalno prokletstvo?bijim se da je ovo drugo.jer koliko god se trudio da svima udovoljim,uvek se nadje neko kome nista nije dovoljno.i

hvala ti,
za sve reci,
poglede i osmehe,
meni upucene,
za misli zajednicke,
skrivene,samo za nas cuvane.
za svaki tren,
pun srece i strepnje,
neopisivog ludila u grudima,
sto ponovo verujem cudima,
i sto budim se nasmejan,posle tebe.
za reci nedovrsene,
sto daju mi snagu da mastam,
da imam ono sto je nemoguce.
sto sada znam da sanjam i na javi,
ti si me tome naucila,
u brze reke bacila,
i opet osecam,
da je sve moguce,
i kada nije,
nebitno,
zelim te,
i nikada neces saznati koliko,

secam se,
svakog trena,
svake reci izgovorene,
svake pesme nedorecene,
ali se ne secam zasto nestade,
taj deo mi ne ide,
valjda ne zelim da nemam te,
secam se,
prvog pogleda,
neznog poljupca,
beskrajnih obecanja,
ali se ne secam sto vise nema te,
taj deo mi ne ide,
valjda sam gord previse.
secam se,
ljubavi neizmerne,
praznine u grudima,
neizdrzivog nadanja,
ali se ne secam,
gde su ostale,
nase reci naivne.
ali jednog secam se,
da si rekla da nikada nece da prestane,
a prestalo

I ako dodirnes zvezdu,
tako daleku,
I upletes je  u kosu,
svilenu I meku,
nece se videti od ociju tvojih.
I ako pogledas sunce,sjajno I toplo,
postideces ga samo,
svojom lepotom,
I krisom ce te iza oblaka pratiti,
svaki tvoj korak toplotom zlatiti.
I sta onda ja mogu,
kad takve sile nicice padaju,
I tvome osmehu se potajno nadaju,
sta onda ja da radim,
sta?
reci molim te...

ovo sto cu sada da napisem je cista fikcija!i svaka podudarnost sa stvarnim dogadjajima je sasvim slucajna!i ako se neko pronadje u textu,sam je kriv!
prica prva:
dolazi sovek sa detetom kod lekara.puna cekaonica.cirka se'set dusa,mozda malo jace.dete ima temperaturu,kaslje kao ludo.
dolaze do saltera i stoje...i stoje...i stoje...zena sa drugestrane kulira,ignorise,pa baci namrsten pogled,pa onda opet malo kulira,
a oni i dalje stoje.posle 15-ak minuta pokazivanja pacijentu ko je baja,otvara salter,i dalje cuti.
-dete mi ima temperaturu!
-koliko?
-39,5!

da li imamo pravo da budemo tuzni?
zasto je to stanje od koga svi beze glavom bez obzira?zasto onda nema prijatelja da ti daju neki pametan savet?
a ne samo ono opste poznato:
-ne znam sta da ti kazem...
kako su uvek tu kad treba da ti objasne,da i nisi bas nesto lepo okrecio...i da je taj sto koji si napravio,mogao i lepse da ispadne.
gde je nestala lepa i topla rec?kad ti najvise treba?ili smo svi postali toliko optereceni svojim problemima,da vise nemamo ni trunke snage za druge?
ma smejacu se i na silu ako treba!necu da dam povoda dusmaninu da me vidi kako patim!

evo mene opet...nisam dolazio par dana.razlog?teska depresija...
kao i pola stanovnistva u srbiji,dodje to tako sa vremena na vreme...samo se podvuce pod kozu,
i shvatis da ti nije ni do cega,i da nemas volju ni za cim...i tako...da gutam tablete?ne hvala,dovoljno sam nenormalan i bez njih!
da radim nesto konstruktivno?ma daj...kakve koristi od toga?i onako ce pre ili kasnije neko da ti se posere u rad,i da kaze da bi on to uradio mnogo bolje!
da setam?
ma da...to bas pomaze..i svo vreme uz put razmisljam opet o svim mogucim problemima...privatnim,globalnim,virtualnim,telesnim...

opet su me inspirisali pojednici da pisem!da li je to dobro ili lose?
verovatno da je dobro,mora covek od negde da vuce ispiraciju...
ziveo sam jedno vreme preko grane.nije bilo jako dugo,ali mi se cini da sam video i drugu stranu medalje.
a ta druga strana,iz mog ugla,izgleda ovako:
nije potrebno ulaziti sefu u bulju da bi dobio svoju platu.sve sto trebas da uradis je da zaradis svoju platu,
i onda ces je,verovao ili ne,dobiti!
nije potrebno da brines o ekologiji!drugi su tu da brinu o tome!koliko god to cudno zvucalo,ti drugi su politicari,i oni ti lepo kazu: